Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Uđimo u novu godinu plešući uz zvuke afro-latinskog džeza što ga je kreirao najpoznatiji etiopski džez muzičar i generalno čovek koga smatraju ocem „Etio-džeza“.  Mulatu Astatke & His Ethiopian Quintet: Afro-Latin Soul je album koji je pre neki dan izašao na Bandcampu a u pitanju je integralno izdanje snimaka iz 1966. godine koji su u ono vreme objavljeni kao dva odvojena albuma: Afro-Latin Soul Vol. 1 i Vol. 2. Sa devetnaest pesama kompulzivnog ritma i najfinijeg gruva pričamo o ploči pogodnoj za vrćenje u krug bez obzira na to da li se tek spremate za slavlje, od njega se odmarate, ili ste na samoj sredini istog.

Mulatu Astatke nije nepoznato ime, naprotiv, iako treba i primetiti da je u pitanju čovek čiji je uticaj na afrički i pogotovo etipski džez toliki da se radi o titanu moderne muzike koji bi trebalo da ima još veću prepoznatljivost, jelte, brenda, i status žive legende. Rođen u hrišćanskoj porodici u zapadnoj Etipoiji, mladi Mulatu je krajem pedesetih godina prošlog veka spakovan i poslat u Ujedinjeno kraljevstvo, konkretno u Vels gde se njegova porodica nadala da će on dobiti inženjersku naobrazbu i raditi, jelte, nešto korisno i profitabilno u svom životu. No, Mulatua je srce vuklo na drugu stranu pa je odmah pivotirao prema muzičkom obrazovanju, prolazeći kroz koledž Lindisfarn da bi diplomirao na londonskom Triniti koledžu muzike (danas je to konzervatorijum). Pošto je bio i talentovan i gladan daljeg usavršavanja, šezdesetih godina Astatke se preselio u Boston i tamo upisao prestižni Berkli gde je učio sviranje vibrafona i drugih udarljki. Tamo se upoznao sa latin džez muzikom i negde oko polovine decenije je okupio ekipu muzičara koja će sa njim snimiti Afro-Latin Soul 1966. godine.

Iako ovaj par albuma potpisuje „Mulatu Astatke & His Ethiopian Quintet“ najveći deo ovog naslova je lažni marketing. Ove albume snimili su u Bruklinu američki muzičari kubanskog porekla i mada se već na ovim sesijama mogu čuti osobeni elementi harmonije koje će Astatke kasnije razviti u ono što je kasnije iskristalisano u distinktni etiopski stil džez muzike, u pitanju svakako nije „etiopljanski kvintet“, već i po tome da pričamo o grupi od sedam muzičara.

No, ovo su trice, kučine i marketinške sitnice. Etiketa Worthy koja je ova dva albuma objavila je sigurno shvatala da postoji izvesna vrednost u tome da se konkretnije naglasi autentično afričko poreklo ove muzike – pa makar samo jedan od muzičara, ali i presudni autor, bio zaista iz Afrike – jer je to bilo vreme buđenja i modernizacije ovog kontinenta u post-kolonijalnom periodu, te je sasvim legitimno da se malo pretera u imenu ne bi li se pažnja publike privukla. A pažnja je sve što je bilo potrebno, jer jednom kada počnete da slušate ove albume, gotovo je izvesno da se od njih nećete odlepiti do samog kraja. A ako ste namestili uređaj za slušanje muzike da ponavlja sve pesme od prve kad se album jednom završi, nije nemoguće da ćete provesti uz Mulatua i njegove muzičare sate i sate u prijatnoj zoni, hipnotisani ritmom i psihodeličnm zvukom vibrafona.

Do 1966. godine je Afro-Latinski, pogotovo Afro-Kubanski džez već bio prilično dobro utemeljen stil u severnoj Americi, pogotovo u Njujorku na ime radova velikih muzičara kao što je bio, recimo, Dizzy Gilespie. Naravno, sa druge strane spektra ste imali Carlosa Santanu koji je hipi i rok publici ponudio kombinaciju bluzerske, hard rok muzike i Latin-Jazza, upoznajući čitavu generaciju sa zvukom egzotičnih udaraljki koje nisu poreklo vukle iz Evrope. Santana je, naravno, nešto mlađi od Astatkea pa su njegovi albumi eksplodirali tek sedamdesetih donoseći spiritualnu dimenziju ovoj muzici, no Afro-Latin Soul albumu su distinktni pre svega jer, za razliku od preovlađujućih stilova i trendova i džezu, u ovim kompozicijama dominira vibrafon a duvačke instrumenate jedva da ćete na njima čuti.

Ovo, uz harmonsku osobenost Astatkeove muzike daje ovim snimcima i pomalo hermetičan, snoliki kvalitet. Astatkeov vibrafon često zvuči psihodelično sa akustičkim efektima koji proizvode pregršti alikvotnih tonova dajući njegovoj svirci dubinu a zvuku višedimenzionu formu, pa albumi na kraju istovremeno zvuče i plesno, dinamično, kinematično, ali i hipnotički, statično, nepokretno.

Jedan važan element ove osobenosti je da je Astatke sa „standardnim“ afrokubanskim džezom mešao etiopske modalne harmonije pa iako ovde imamo na meniju mnogo klasičnog ritma i plesnog programa, u harmonskom smislu Afro-Latin Soul ima karakterističan identitet.

Bilo bi zanimljivo jednom čuti integralne snimke sesija na kojima su ovi albumi snimljeni jer je pogotovo Vol. 1 ovog materijala sastavljen velikim delom od pesama koje zvuče kao skice za kompleksnije kompozicije ili su očigledno izvučene iz dužih izvođenja, odlazeći posle nekoliko minuta u fejd aut. Naravno, možda ne bismo dobili bogznašta vredno na taj način, Astatkeov inovativni pristup latin-jazzu je ovde bio na svom početku i nije nemoguće da su ovo bili apsolutni vrhunci sa ovih sesija a da je ostalo vredno jedino da se pohrani u zabroav, no kako je muzika izrazito sigurna u sebe i ide ponosnim, energičnim korakom, mislim da se niko ne bi bunio da je ima više i da traje duže.

Jer ovde pre svega pričamo o gruvu. Kompozicije su suštinski jednostavne, sa najčešće samo jednom temom koju muzičari prorade tokom nekoliko minuta i ovde ritam i gruv rade najveći deo posla. Soliranja ima, ali retko i kratko i ovo nije materijal na kome se očekuju dramatični prodori i iskakanja iz formata. Astatke je okupio tim muzičara koji funkcionišu veoma dobro u domenu kreiranja neizdrživo zaraznog gruva i njegovog pažljivog održavanja na pravoj temperaturi tako da se slušalac (i plesač) drže u hipnotičkom snu i ovde bi agresivnije insistiranje na isticanju pojedinačnih doprinosa radilo suprotno toj opčinujućoj dimenziji materijala. Kombinacija kongi, timbala i bongo-bubnjeva sa Astatkeovim sviranjem vibrafona – i povremeno klavira – je idealno zaokružena i daje muzici sve što joj treba da čoveka pokrene i drži ga u pokretu.

Postoje određeni gestovi kojima se ova muzika prikazuje kao distinktno „afrička“, sa zvukovima životinja miksovanim uz muziku, pa se na nekim kompozicijama čuju slonovi, ptice i velike mačke, ali ovo su samo simpatični dodaci na svirku koja je već potpuna u okviru tog nezadrživog plesnog gruva. Na Afro-Latin Soul Vol. 2 zvuk je i bolji nego na prvom albumu, a i neke od kompozicija su duže i još se sigurnije naslanjaju na ideju gruva u kome se ne događa ništa suvišno tako da se nudi samo praktično ritualni muzički program za meditaciju u pokretu, pa je druga polovina ovog integralnog izdanja još impresivnija.

Tokom godina su ovi albumu reizdavani više puta, kako na vinilu tako i na CD-u, poslednji put 2018. godine kada su oba albuma iskombinovana na jednom disku. Izdanje londonskog Roxy Lanes na Bandcampu je, koliko mogu da kažem, prvi put da se album na ovoj platformi pojavljuje u integralnom obliku sa oba volumena uredno spakovana jedan uz drugi pa je u pitanju događaj vredan svačije pažnje. Uživajte:

https://roxy-lanes.bandcamp.com/album/mulatu-astatke-afro-latin-soul