Pre izvesnog vremena sam obećao osvrt na nedavno kompletirani rad Nicka Spencera na magazinu Amazing Spider-man pa kako se kraj godine ozbiljno približio i retrospektive ionako čine gro sadržaja koji čitate ovih dana, šta vam teško da pročitate još jednu… Pogotovo kad se radi o trogodišnjem radu na stripu koji je imao sve što se danas očekuje od rada prominentnog scenariste na Spajdermenu: uzbuđenje, uzlete nade i entuzijazma, neočekivane i neželjene preokrete, skršene nade, uredničke intervencije, neispunjena obećanja, na kraju čak i malo sasvim iskrenih suza… Pre neku godinu sam napisao kako Spajdermen odavno u stripovima nije imao ovako zdravu situaciju, a dobar deo tog zdravlja se legitimno pripisivao prvim brojevima Spencerovog rada na serijalu. Čitajući reakcije mnogih dugogodišnjih ljubitelja Spajdermena na završetak cele priče i Spencerov odlazak sa serijala imam utisak da nikada više zaista nećemo imati period u kome će čitaoci – makar oni koji posle nešto sednu pa napišu o tome što su pročitali – biti ne zadovoljni nego barem ne gorko razočarani učinkom nekog scenariste na tekućem Spajdermen serijalu. Spencerov rad i jeste na mnogo načina, jelte, amblematičan za to kako stvari danas stoje, sa ne samo kulturom stalnih DOGAĐAJA koji moraju da nagrizu status kvo inače nemaju vrednost, nego i sa stalnim zaranjanjem u stare priče i njihovim prepričavanjem na, pretpostavka je, nov način. Ili makar dovoljno nov da se ne kaže da samo prepisujete od starih majstora. A ako možete da spojite obe stvari u jednom, obrnuli ste, što mangupi kažu, igricu.

Spencerov rad mnogima deluje kao zapravo iznenađujuće kratak, s obzirom da je trajao samo tri godine, a pre čega smo imali Dana Slotta koji je, doduše ne sasvim sam, proveo deceniju na serijalu, ali jedna od karakteristika tog Spencerovog rada bio je i agresivan tempo. Scenarista je za ovo vreme ispisao više od osamdeset brojeva standardne – ili duže – dužine, hvatajući u letu pomoć drugih scenarista (a to su uglavnom bili prekaljeni Christos Gage i pouzdani Ed Brisson), te prolazeći kroz čitave čete crtača, tušera i kolorista, trošeći ih kao da sutra ne postoji. Ryan Ottley, koji je bio sa prilično pompe doveden da bude glavni crtač na početku serijala ne samo da je već posle nekoliko brojeva morao da se menja sa Humbertom Ramosom, već je i nakon godinu i po dana najavio svoj odlazak sa serijala verovatno smrvljen sumanutim tempom. Ako ništa drugo, Patrick Gleason je ovde iskoristio priliku da se pokaže kao veoma lepo ugođen crtač sa potrebama Spajdermen stripova pa je njegovo ime dosta snažno isplivalo na površinu u drugoj polovini serijala, kada su „krediti“ na naslovnim stranama počeli da izgledaju kao gotovo nasumična niska italijanskih muških imena pored imena Marka Bagleyja. Da ne bude zabune, strip nikada nije prestao da izgleda lepo, ovo je suviše važan serijal da bi Marvel tako nešto dopustio i crtači, tušeri i koloristi, ponekada smenjivani bukvalno u okviru jedne epizode su održali kvalitet na sasvim prihvatljivom nivou a svakako treba ukazati da je ovde pravi heroj leterer Joe Caramagna koji je za svaki od ovih brojeva uradio izvrstan letering što je u mnogome pomogao da čitalac uspešno navigira kroz priču što je prema kraju postala naprosto serija nikad-zaista-konačnih krešenda i preokreta kojima se nikako nije nazirao stvarni kraj.

Kada sam pre malo više od dve godine pisao o početku ovog serijala, imao sam prilično optimistički ton a to je bilo u skladu sa tonom samog stripa. Spencer je k Spajdermenu došao nakon prilično negativno primljenog finala njegovog rada na Kapetanu Americi gde je poigravanje sa prirodom realnosti i pretvaranje Kapetana Amerike u nacistu za potrebe drame i diskusije vrlo loše selo velikom delu vrlo glasne, jelte, javnosti, čak i izvan srazmerno male zajednice čitalaca superherojskih stripova. Spencer je ovde pravio kontroverzu ne radi kontroverze, već se nadao da napravi zbilja nijansiran narativ koji će autentično prodiskutovati elemente fašistoidnosti u savremenom američkom društvu (ne zaboravimo da se Spencer pre ulaska u stripove aktivno bavio politikom), pa su, u retrospektivi, delovi njegovog Secret Empire zapleta na neki način predvideli delove budućih događaja, ali ovaj strip je bio prilično osakaćen egzekucijom i, sasvim moguće, uredničkim mešanjem u nešto što je već po prirodi bila osetljiva građa.

Utoliko, nazivanje prvog narativnog luka u njegovom Amazing Spider-manu (a koji je, kako to danas Marvel radi, počeo opet sa brojem jedan) „Back to Basics“ i uzimanje Ryana Ottleyja za crtača je, reklo bi se, bio signal da Marvel želi da Spajdermenu bar na neko vreme dopusti ulazak u mirnu luku. Prve priče koje su Spencer i Ottley radili u ovom serijalu su bile dinamični, duhoviti i gegovima nabijeni ali karakterni rad kako sa likom tako i sa njegovim uobičajenim ansamblom. U kontekstu onog što je bilo pre, vraćanje Petera Parkera na univerzitet, da završi doktorske studije,* ponovo uspostavljanje njegove veze sa Mary Jane Watson, kanonsko, eksplicitno uspostavljanje da se protagonist nalazi u svojim „srednjim dvadesetim“ godinama, te njegova nezaposlenost i život sa još dva cimera u iznajmljenom stanu, sve je to delovalo kao povratak u normalnost koji biste legitimno mogli nazvati ciničnim resetovanjem na stare, oprobane, konzervativne pozicije, ali su Spencer i Ottleyju ovim konceptima udahnuli autentičnu energiju i svežinu, pokazujući kako dobro može da se radi sa „starim“ glavnim likom i sa poznatim međama u kojima se njegova priča razvija.

*i spere ljagu sa svog imena na ime „plagijata“ doktorata a koji je, stari čitaoci znaju, zapravo rezultat teško objašnjivog perioda u kome je u telu Petera Parkera živela ličnost Doktora Oktopusa

No, jedno od prokletstava modernog superherojskog stripa je što su novi scenaristi odrasli čitajući serijale koje sada pišu i imaju tendenciju da ponavljaju i prepakuju priče koje su na njih ostavile presudan utisak kada su bili deca. Hoću reći, za MENE je „pravi“ Spajdermen onaj koga su pisali Stan Lee, Len Wein i Gerry Conway, a crtali Ditko, Romita, Andru itd. i u nezamislivom slučaju da ja dobijem mogućnost da pišem Spajdermen strip, on bi bez sumnje imao ambiciju da postigne taj ton iz prvih dvestotinak brojeva Amazing Spider-man. Kako je Spencer nešto mlađi od mene, unapred sam se pripremao za priče koje će biti prepakivanje radova J.M. DeMatteisa, Petera Davida ili Rogera Sterna i one su, ne sumnjajte u to, došle.

Već sam više puta pominjao da nisam preveliki ljubitelj horor-zapleta u Spajdermenu jer se oni ne uklapaju sjajno sa tim mojim shvatanjem šta je „pravi“ Spajdermen, njegovo kontrastiranje kompleksa krivice i heroizma glavnog junaka, njegove plemenite sapunske opere i optimističkog humora čak i u najmračnijim momentima.* DeMatteisovo skretanje u horor smeru je u velikoj meri naglašavalo nemoć glavnog junaka, pasiviziranje Spajdermena, i destrukciju njegovog identiteta na zaista stravičan način. I, da me se ne shvati pogrešno, DeMatteisove dekonstrukcije su svakako imale svoje mesto u periodu kada su nastajale. No, one su i legitimisale specifičnu vrstu horora vezanu za Spajdermena a koju od tada prilično besomučno recikliraju mlađi scenaristi.

*A što nimalo nije bila prepreka da se ispričaju neke jako mračne priče u vreme Leeja, Weina i Conwayja, uključujući smrt Gwen Stacy ali i originalnu klon—sagu

Utoliko, to da je Spencer već od početka provlačio nit horora kroz inače vedar i zabavan narativ je bila i najava određenih problema.

Ne samo problema preferenci, da ne bude zabune. Spencerov rad sa Spajdermenom je, nemoguće je to ne primetiti, imao neke veoma ekstremne tonalne promene i divlje oscilovao između krajnosti, dajući nam u nekim pričama žovijalnu, „stripovsku“ zabavu gde Spajdermen i Bumerang pobeđuju na pab-kvizu i imaju minijaturnog Goga kao kućnog ljubimca, a u drugim do gađenja odvratno nasilje i sadističko mračnjaštvo, ali nije taj veliki raspon problem sam za sebe. Problem je, ponovo, egzekucija, koja je bila neujednačena i sve, rekao bih, primetno neujednačenija kako je serijal odmicao.

Ono što Spenceru ne mogu da zamerim, naprotiv, ono za šta mislim da je legitimno da ga pohvalim je da je od početka imao na umu „veliku sliku“ i da je kroz kroz više od osamdeset brojeva serijala* pričao priču što je imala jasne ciljeve prema kojima se kretala. I ti su ciljevi, takođe, bili veoma plemeniti. Ako je prva priča bila „back to basics“ uspostavljanje „klasičnog“ status kvoa onda treba i primetiti da je već u njoj Spencer posejao seme budućih priča koje su, ambiciozno, namerile da izbrišu neke od najgorih elemenata Spajdermen kanona i izbruse „zvaničnu“ istoriju Spajdermena i njegovog ansambla tako da dobijemo „čistije“ likove i jednu humaniju istoriju.

*ovde računam i nenumerisane Giant size specijale koji su služili kao finala nekih od priča, te četiri broja Sinister War krosovera koji… uopšte nije bio krosover i izlasci ovih epizoda pod drugim naslovom samo zbunjuju normalnog čitaoca koji naivno misli da će kupovanjem Amazing Spider-mana dobiti čitavu priču

No, kako i poslovica kaže, ljudi planiraju, život se događa. Do kraja Spencerovog rada se život dogodio u nekoliko ravni, kulminirajući sa njegovom relativno naglom odlukom da napusti Marvel i prihvati ponudu Substacka koji je ranije ove godine rešio da od „platforma za njuzletere koja pušta i ljude sa kontroverznim stavovima da na njoj rade“ rešio da se apgrejduje i u „platformu koja će objavljivati ekskluzivne digitalne stripove“, uspevajući da surovo velikim avansima (najverovatnije iz džepova nekih venture kapitalista za koje ćemo jednom čitati da su bili u dosluhu sa onom ili ovom službom ili bandom jer je to danas sve već skoro isto) i obećanjem kreativne slobode namami neka vrlo jaka imena iz sveta američkog superherojskog stripa, uključujući Jonathana Hickmana i Jamesa Tyniona IV koji su napustili svoje vrlo prominentne scenarističke pozicije na Batmanu i X-Men.

No, Spencer je verovatno otišao – maltene bez pozdrava, čak ne ostavljajući ni uobičajenu zbogom-kolumnu za čitaoce u poslednjem broju koji je potpisao – i zbog više nego očiglednih uredničkih intervencija na priči koju je pisao i tim ciljevima prema kojima je išao a što je, mora biti delom posledica činjenice da su urednici čije je negdašnje loše odluke pokušao da retkonuje svojim radom, i dalje na vrlo prominentnim položajima u Marvelu.

Vrlo konkretno, Spencerov strip je u nekoliko navrata sasvim eksplicitno u usta svom protagonisti stavljao pritužbe na to da se stalno kreće u krugovima, da stalno prolazi iste priče, da mu nikad nije dopušteno da probije začarani krug u kome se nalazi i mada se može reći da je Slottov rad na Spajdermenu pokazao da to ne mora uvek nužno biti slučaj, ispada da je veliki deo Spencerovog rada koji JESTE bio reciklaža starih priča, likova i koncepata, bio nametnut od strane uredništva. Utoliko, ta razlika u egzekuciji o kojoj pričam, između delova serijala, može da bude i jasan signal za to koliko je samom scenaristi bilo stalo do kog dela pripovesti.

Da se razumemo, ne mislim da je Spencer bio „nateran“ da radi priče koje nije želeo, ali vrlo je očigledno sa koliko nijansiranja i dubine je pisao epizode koje se bave Peterom Parkerom i njegovim odnosom sa aktuelnim ansamblom u kome su reformisani J. Jonah Jameson, Randy Robertson, Boomerang, Kingpin itd. a da ste onda maltene mogli da čujete „klik“ kada bi se prebacio na autopilot za potrebe pisanja „mračnih“, ozbiljnih priča koje se bave prošlošću što je pokušavao da je ispravi.

Ponovo, nešto od toga je bilo nesumnjivo plemenito i ovaj serijal nam daje konačna (ili da li su?) razrešenja za nekoliko elemenata Spajdermenove istorije koja već decenijama žuljaju čitaoce. I ovde ne pričamo samo o poslovično razmaženom fandomu koji agresivno zahteva da se „realnost“ upodobi sa njihovim head-canon/ fan-fiction shvatanjem istorije, već o incidentima iz prošlosti koji su već tada bili prepoznati kao marketinški stantovi, namerno kreirane kontroverze da se osvoji koji centimetar novinskih stubaca, a što se nisu uklapale u opšteprihvaćenu karakterizaciju i istoriju. Utoliko, Spencerove vratolomije da preokrene smrt Neda Leedsa iz kultnog Spider-Man vs. Wolverine iz 1986. godine, ali i mnogo goru kontroverzu vezanu za decu Normana Osborna i Gwen Stacy iz priče Sins Past sa početka veka se makar mogu posmatrati kao dobrohotne ambicije čoveka sa autentičnom ljubavlju prema Spajdermenu koji je konačno, posle toliko decenija dobio priliku da nešto uradi i pokaže da ove priče nikada nisu bile istina.

Možemo reći da ovde Spencer radi ono što bi uradio svako od nas da ima moć koja je u tom trenutku njemu bila data u ruke – ali treba biti i fer i prepoznati da je Spajdermenov kontinuitet toliko besmisleno komplikovan i interno nekonzistentan da se na kraju mora postaviti pitanje: je li bilo vredno truda? Ako ogroman broj stranica ovog serijala ode na naprosto apsurdne preokrete, prevrtanja svega naglavačke, prebiranje po klonovima, robotima napravljenim da izgledaju kao živi ljudi, kameleonskim dvojnicima, klonovima kameleonskih dvojnika hipnotisanim da misle da su neko drugi – da li je to na kraju vredno čitanja? Ili bi naprosto bilo bolje da je Spencer sve to ignorisao i posvetio se pažljivo pisanim pričama koje se bave karakterom Spajdermena, Mary Jane i drugih sržnih likova (ovde računam i Boomeranga koga Spencer očigledno jako voli još od Deadly Foes of Spider-man) i koje bi bile usredsređene na hic-et-nunc krize što nisu samo dekonstrukcija i dobronamerna rekonstrukcija priča koje je neko drugi već napisao pre više decenija…

Najgori element ovoga je svakako to da je Spencer, vrlo očigledno, na nišan od samog početka uzeo One More Day, kotroverzno finale rada J. Michaela Strazcynskog na Amazing Spider-man iz pretprošle dekade, kojim su Tom Brevoort i Joe Quesada prebrisali decenije rasta i razvoja lika Spajdermena/ Petera Parkera, izbrisale njegov brak sa Mary Jane Watson (čak i vezu) i resetovale ga na veselog dvadeset-i-nešto-godišnjeg luzera koji živi sa strinom i ne zna odakle će doći pare za sledeću kiriju. Ovaj je strip bukvalno (ali bukvalno bukvalno) izazvao ritualna spaljivanja pred kamerom na još uvek relativno mladom Jutjubu, i njegovo uvođenje pakta što će ga protagonist sklopiti sa samim Nečastivim kako bi se uradio temeljiti retkon potreban Marvelu da bi imao mladog i brakom neopterećenog Petera Parkera do dan-danas stoji kao izuzetno omrznuti trn u oku čitalaca sa dužim stažom.

U tom smislu, Spencerovo baziranje narativa na demonima-sa-agendom i Mefistu koji se kocka sa Doktorom Strejndžom, iako snažno odudara od onog gde ja vidim Spajdermena, makar može da se prepozna kao komplikovan, izokolni način da se pronađe priča u kojoj će se pokazati kako je ideja da bi Peter Parker/ Spajdermen zaista imao ugovor sa Đavolom naprosto apsurdna.

Nažalost, Spencer eksplodira u letu pokušavajući da ovu priču i ispriča.

Delom su tu sigurno u pitanju pomenuti problemi sa uredničkim intervencijama – Quesada i Brevoort su danas na još višim pozicijama u Marvelu nego što su bili u vreme One More Day i način na koji priča pivotira pred našim očima u finalu, izmiče se ispred zaključka koji smo svi očekivali i poentira na drugoj strani je prilično upadljiv. Spencer će Mesfista i ideju o paktu sa Nečastivim na kraju iskoristiti na sasvim drugi način, kreirajući neku vrstu priče o iskupljenju za porodicu Osborn, time svakako zatvarajući jedan deo neuralgičnih tačaka vezanih za stare prekršaje*, ali ne i onu glavnu prema kojoj kao da je sve išlo.

*tu sam negde i pustio tu pominjanu suzu

No, ne mogu urednike da krivim baš za sve i ovde se mora reći da je dobar deo problema i u Spencerovom pripovedanju. Naime, njegov rad na ovom serijalu je u dobroj meri karakterisao osećaj prenadutosti, prevelike količine svega, pogotovo u prelomnim pričama. Najbolji delovi stripa su, kako rekoh, vezani za manje, karakterne momente – pomenuti kviz na kome Boomerang i Peter Parker zajedno učestvuju, Peterova nervoza kako će Mary Jane da reaguje kada on izvadi verenički prsten, dinamičan odnos sa J. Jonah Jamesonom, Mary Jane i njena epizoda u pozorištu – i ovde Spencer na malom prostoru radi mnogo sa promišljenim tekstom i dobrom organizacijom pripovedanja. Ali kad se pređe na „velike“ i dramatične momente u zapletu, dubine odjednom nestaje a strip prelazi u širinu.

Ovo se vidi već kod prvog velikog DOGAĐAJA u serijalu, Hunted, a koji je naprosto predimenzionirana dekonstrukcija i rekonstrukcija DeMatteisove i Zeckove visoko cenjene priče Kraven’s Last Hunt iz 1987. godine. DeMatteis i Zeck su je ispričali u šest epizoda – što je u ono vreme smatrano raskošnim volumenom – ali Spencer zauzima dvostruko više prostora svojim narativom i pokazuje kako će stvari do kraja njegovog rada izgledati. Vedre, nadahnute i tekstualno višeslojne priče će biti smenjivane sa mračnim, predugačkim pričana u kojima je tekst neinspirisano ređanje funkcionalnih floskula a fokus na jedan problem ili koncept će biti zamenjen insistiranjem na velikim brojevima.

Ovaj pristup, nažalost, preovladava prema kraju Spencerovog rada. Utemeljenje cele priče na pojavljivanju demonskog neprijatelja koji progoni Spajdermena, prvo u snovima a onda na javi diktira sve više tih dramatičnih, sudbinskih i hororom okupanih situacija kako se ide prema finalu, a pošto strip naprosto nema osećaj za tempo i u njemu sve traje dvostruko duže nego što je neophodno, čitalac stalno dobija iste monotone monologe i od strane samog Spajdermena i od strane „Kindreda“, kako se tajanstveni neprijatelj zove. Kada se stvari dovedu do usijanja u Sinister War, postaje jasno koliko je ovo neefikasan pristup jer tu na kraju imamo osam brojeva opšte tuče u kojoj više nije jasno ni dokle će trajati ni o kakvim rizicima ili motivacijama uopšte pričamo.

Hoću da kažem, iz moje konzervativne perspektive, Spajdermen je bio najbolji kada su autori pazili da u fokus stave po jednog njegovog protivnika sa kojim je ovaj morao da pronađe način da izađe na kraj – bilo to smišljanje kako da Sendmena usisa snažnim usisivačem, zbunjivanje Spider-Slayera ulaskom u terarijum pun paukova ili izmicanje u poslednjem momentu ispred zahuktalog Hammerheada koji će glavom lupiti u nuklearni reaktor. Čak su i kompleksnije priče gde jedan neprijatelj radi iz pozadine a drugi napadaju Spajdija na ulici – u vreme kada je originalni Šakal regrutovao Gibona, Skorpiona, Tarantulu itd. da smekšaju Spajdija – umele da održe ovu tenziju i kvalitetno pripovedanje, pa su onda momenti kada se Spajdermen suočavao sa grupom neprijatelja, kakav je, recimo bio Sinister Six bili posebna krešenda.

U kontrastu sa tim, u Sinister War ništa nema nikakvu težinu jer se Spajdermen bori protiv doslovno četrdesetak neprijatelja odjednom i ma koliko se crtači ovde trudili, priča se svodi na puko ređanje tabli koje ne tvore istinski narativ.

Drugi gresi koje je Spencer počinio? Pokušaj okupljanja nekakve „paučije“ ekipe, sa praktično svim likovima iz univerzuma 616 koji nose „totem“ pauka (uključujući Ghost-Spider verziju Gwen Stacy jer je ona u tom univerzumu na studijama…) a koji ne odlazi nikuda. Ovo je verovatno bilo ispipavanje terena za nekakav budući krosover a koji je pokošen u kolevci Spencerovim odlaskom iz Marvela. Možda je najveći pokazatelj koliko se u ovakj strip ubacivalo više stvari nego što on može da iznese korišćenje Therese Parker, sestre Petera Parkera, a koju je tokom svog inače solidnog serijala Peter Parker Spider-man od pre nekoliko godina kreirao Chip Zdarsky. Problem sa Theresom Parker, bivšom agentkinjom S.H.I.E.L.D.-a je po definiciji to što izvlači Petera Parkera iz njegovog „normalnog“ života i ubacuje ga u špijunski narativ u kome se tvrdi da su i roditelji njih dvoje bili obaveštajci, a što dramatično retkonuje same temelje glavnog lika ovog stripa. Tendencija da se maltene svi „civilni“ likovi oko Spajdermena ubace u nekakvu žanrovsku akciju (Ned Leeds kao jeste-bio-nije-bio Hobgoblin, ali jeste, po Spenceru, bio praktično špijun, Flash Thompson kao Venom itd.) je na kraju problematična jer sasvim čupa protagonistu iz njegovog „građanskog“ utemeljenja. No, Spencer ovo dodatno problematizuje daljim preokretima vezanim za to DA LI JE Theresa ono što misli da jeste i koliki deo njene lične istorije je zapravo izmišljen – a što bi bio sasvim okej element nekakvog špijunskog stripa, recimo T.H.U.N.D.E.R. Agents koji je pre desetak godina pisao za DC, ali ovde je samo frustrirajući, nedorečeni apendiks na narativ koji već ima previše likova, zapleta i preokreta.

I ne treba ovde biti preoštar ali svakako treba ukazati da strip i u svojim centralnim narativima pati od te nedorečenosti. Nagle smene raspoloženja u momentima kada mračni, horor intonirani događaj dođe do svog kraja pa je sledeća epizoda stripa ponovo žovijalni, momački provod sa Boomerangom deluju kao da su strip pisala dva različita čoveka, ali čak ni taj mračni-horor-intonirani-događaj često nema jasno razrešenje. Verovatno najočigledniji primer je upravo to kako Kindred, novi misteriozni negativac skoro do samog kraja insistira da Peter Parker prizna svoje grehe, a koji su, očigledno, osnovna motivacija za sve što Kindred radi – a radi ODVRATNE stvari čak i pre nego što vam kažem da kontroliše džinovske stonoge – a što se na kraju ne desi i strip naprosto odustane od toga da Petera Parkera natera da se ikako promeni. I to nakon što ga je Kindred, ne šalim se, nekoliko puta ubio i oživeo.

Hoću reći, postoje istoričari Spajdermena koji vrlo pažljivo vode evidenciju o tome koliko puta je on umro i kako je posle oživljen. To je svetla i cenjena tradicija. Lapidarno ubijanje i oživljavanje glavnog junaka u okviru jedne jedine epizode, a bez ikakvog objašnjenja ne samo kako nego i ZAŠTO se to dogodilo je naprosto više ne ni šok-taktika nego insistiranje na stalnom udaranju čitaoca u isto mesto sa nadom da mu to mesto neće SASVIM utrnuti.

No, ne želim da budem negativan jer mi Spencerov Amazing Spider-man, u sumi svih stvari, nije bio loš. Jeste bio neujednačen, jeste bio ambiciozan da menja kanon a na kraju to učinio samo delimično, žrtvujući često dobru priču na oltaru retkonovanja po svaku cenu, ali je i dao nekoliko dobrih priča i rad sa karakterizacijom Spajdermena i Petera Parkera koji je često bio nijansiran, svež, energičan i, očigledno ispunjen ljubavlju. Uz crtež Ryana Ottleyja, Marka Bagleyja, Patricka Gleasona i mase drugih crtača, ovo jeste bio strip koji često umesto dubine ide u širinu i spektakl pretpostavlja preciznom poentiranju, ali Spencer ga je, mislim, uvek pisao iz pozicije duboke ljubavi prema likovima, poštujući ih i nastojeći iz sve snage da im podari momente dostojanstva i, kad je to bilo potrebno, iskupljenja.

Ironično je da je sam Spajdermen ovde zapravo najmanje „napredovao“ i da su njegovi herojski momenti često bili podrazumevani a momenti mučeništva dugački i, pa, mučni, kao i da je vreme koje je Peter Parker proveo sa Mary Jane na kraju bilo zapravo iznenađujuće kratko. Iznenađujući zaključak na kraju je da je Spencer bolji strip napisao kada je radio serijal koji je imao „Spider-man“ u imenu ali se Spajdermen u njemu nije pojavljivao (Deadly Foes of Spider-man) a gde je mogao da se jako fokusira na glavne likove i komediju, radije nego da kreira raskošnu, teatralnu operetu koja se u Amazing Spider-man na momente sasvim očigledno otimala kontroli. Naravno, ne mogu ni samo Spencera da kritikujem, jasno je da je tu bilo natezanja sa urednicima i izdavačem, i poštujem da je napravio častan napor da se porve sa nekim od najproblematičnijih delova Spajdermenove istorije i na kraju neke od njih i ispravi.

No, pouka je, kao i uvek, da istorija ili kanon ne smeju da budu prepreka dobrim pričama, pa ćemo videti šta će dalje Spencer da radi na Substacku a Spajdermena za sada, kao i u Brand New Day vreme, piše nekoliko scenarista na smenu, od kojih je većina vrlo dobra ali videćemo tek koliko njihovi individualni glasovi mogu da se uklope u harmoničnu celinu. O tome nekom narednom prilikom a do tada, serijal možete – i unazad i unapred – na Comixologyju pratiti ovde.