Sa zanimanjem sam pročitao prvih devet brojeva (plus godišnjak) novog DC-jevog serijala Suicide Squad i ovo je jedan od onih primera kako korporacijska politika i planirane sinergije umeju da jednu dobru stvar ukinu i zamene jednom… nešto manje dobrom stvari.

Ko me čita dovoljno dugo zna da sam poslednjih nekoliko godina relativno uredno beležio izlaženje svakog od Suicide Squad serijala. Ni jedan od njih nije nužno bio dobar kao original Johna Ostrandera iz osamdesetih godina prošlog veka ali recimo da je tu bilo bar isto toliko pogodaka koliko i promašaja. Poslednji tekući serijal koji je najvećim delom napisao Rob Williams je na kraju bio prilično zabavan strip, sa pravim odnosom crnog humora, akcije i nihilističke splatter-horror ekstravagance.

No, posle njega je DC, čini se, bio spreman da proba nešto novo pa je tandem koji je napravio vrlo cenjeni i uspešni strip Injustice, Tom Taylor i Bruno Redondo dobio priliku da radi svoj Suicide Squad, strip koji je tradicionalni nihilizam i pesimistički ton ovog stripa zamenio iznenađujuće optimističkim i pozitivnim svetonazorom. Ovo je na neki način bio anti-Suicide Squad rad, priča koja je manifestno išla u suprotnom smeru od trejdmark cinizma koji vezujemo za ovaj koncept, sa reprezentacijom šarenih, novih likova iz različitih delova sveta koji sa sobom nisu nosili stigmu kriminalaca što iskupljuju grehe radeći za black ops tim američke vlade, već su mahom bili omladina iz marginalizovanih društvenih grupa.

To da ova inkarnacija Suicide Squad nije dobacila ni do prve godišnjice izlaženja su, nagađam, mnogi tumačili kao dokaz da se zlurada „get woke go broke“ krilatica pokazala kao tačna i da mejnstrim publika superherojskih stripova ne voli da joj se u lice nabijaju likovi iz etničkih, seksualnih i rodnih manjina. Da bude jasno, za Taylora sam čak sam i iz LGBTIQitd. i zajednice, kao i od predstavnika etničkih manjina (bar kad pričamo o anglo-svetu) čuo poneku pritužbu da je lepo što se Taylor trudi da u svojim stripovima ima predstavnike manjina u osnažujućim ulogama, ali da to kod njega zna da bude svedeno na puki gest i da njihov prikaz nije izveden sa zbiljskim razumevanjem.

Što je sve možda tačno, možda i ne, ali otkazivanje tog Suicide Squad, koji je uspešno završio svoju priču, verovatno nije imalo nikakve veze ni sa kvalitetom priče ni sa njenim „političkim“ sadržajem već sa činjenicom da je DC hvatao zalet za izlazak filma The Suicide Squad koji se pojavio  leta ove godine i da je novi strip serijal kreiran očigledno da bude dovoljno blizak i razumljiv gledaocima filma koji nemaju nužno neku veliku istoriju sa Suicide Squad u stripu. Drugim rečima, ovaj Suicide Squad ima u sebi neke od likova koje smo gledali u Gunnovom filmu a veliko prekomponovanje DC-jevog kontinuiteta izvedeno početkom 2021. godine je taman poslužilo da se sastav tima protrese ali i da se motivacija Amande Waller, vladine službenice koja u tajnosti rukovodi ovim timom kredibilno promeni.

Jedna od možda najprimetnijih promena u novom Suicide Squad je da u njemu nema nekih fan-favourite likova. Deadshot više nije u ovom stripu, a što nije TOLIKO iznenađujuće jer je ubijen u Taylorovom serijalu, ali to da ovde nema ni Harley Quinn, koja je bila prominentan lik i u ovogodišnjem filmu već jeste pomalo za čuđenje. Rick Flagg je, iako se pojavljuje u bukvalno prvoj sceni, kasnije potisnut u pozadinu i zapravo je deo šireg zapleta koji se razvija u senci aktuelnih dešavanja, a, u skladu sa filmom u ovoj verziji Suicide Squad solidnu minutažu dobijaju likovi kao što su Peacemaker i nešto kasnije Bloodsport.

Peacemaker je svakako veliki DC-jev i Warnerov adut u ovom trenutku s obzirom na činjenicu da je jedini od celog filmskog kasta dobio spinof u vidu sopstvene televizijske serije pa je on i nešto najpribližnije „pravom“ protagonisti ovog stripa. Ovo ima svoj rezon s obzirom da za razliku od uobičajene postave ubica i psihopata koja čini Suicide Squad, Peacemaker više ima auru antiheroja, nekog ko je opsednut ali pre svega idejom mira i uređenog društva pa otud njegova saradnja sa Amandom Waller nije bazirana samo na brutalnoj uceni životom (uobičajenim eksplozivom postavljenim u lobanju kojim se obezbeđuje docilnost članova ovog tima) već i na Peacemakerovoj dobroj volji i poverenju da on zaista na neki način može da doprinese miru u svetu radeći za Task Force X.

Šarm Bloodsporta, sa druge strane, je upravo u tome da on nema neku visoku etičku motivaciju za išta što radi i njegov lik u ovom stripu je prikazan kao večno opterećen traumom gubitka svog brata, a rad za Amandu Waller, koja ga samog šalje na misije u paralelne univerzume, mu je način da vidi alternativne verzije svetova u kojima je njegov brat još uvek živ.

Ovo se uvezuje sa generalnom temom ove inkarnacije Suicide Squad u kojoj Amanda Waller više nije zadovoljna ulogom praktično čistača brljotina koje pravi američka vlada i uklanjanjem pretnji kada se pojave. Njena ambicija u ovoj priči je da kreira neku vrstu sopstvenog pandana Justice League, tim zbilja supermoćnih individua koje će odgovarati jedino njoj i pomoći joj da proaktivno uređuje svet (ili svetove?) po svom nahođenju.

Na ovo se prirodno nadovezuje činjenica da Wallerova za ovu verziju Suicide Squad ima u timu čak i Superboyja (Connera Kenta) a što je baš ona remetilačka dimenzija koja celu ekipu izvodi iz ravnoteže.

Uopšte, definišuća odlika Suicide Squad je da je u pitanju nefunkcionalan tim individua koje niti jedne drugima veruju niti zaista brinu za to da li će neko drugi poginuti sve dok oni sami ostanu živi pa je i ova verzija pisana upravo na taj način, sa članovima skupljenim s koca i konopca od kojih su neki terminalno besni, drugi frustriranost sakrivaju frivolnim humorom, a treći su na rubu katatonije.

Ovaj tim po definiciji ne može dobro da funkcioniše i zapravo on JEDVA da funkcioniše – Suicide Squad ovde ima više poraza nego pobeda, planovi koje Wallerova pravi raspadaju se čim ekipa dođe na teren jer članovi ne mogu da se uzdrže da se sukobljavaju jedni s drugima, a stalni sadistički gestovi kojima ona uspostavlja svoju dominaciju nad njima izazivaju prirodan otpor i rezignaciju.

Štaviše, posle određenog vremena postaje jasno da je ovaj strip zapravo permanentna, evoluirajuća kriza: neki likovi nisu ono što se misli da jesu, Rick Flagg u tajnosti okuplja alterntivni Task Force X da bi pokazao Wallerovoj kako se „etički“ može voditi black ops tim psihopatskih ubica, Wallerova sama otvoreno kaže da više ne radi za američku vladu a vlada zauzvrat na nju šalje lojalnije timove, naši junaci su u jednom trenutku doslovno poslati na misiju u pakao, a gde neki od njih i ginu i duše im se odmah pojavljuju na istom mestu…

Robbie Thompson koji ovo sve piše je meni generalno vrlo drag autor najpre na ime njegovih radova na Spajdermenu u Marvelu, no ovaj Suicide Squad je generalno haotičniji i konceptualno konfuzniji strip nego što bih ja možda voleo. Naravno, delom je u pitanju to da Thompson igra dugu igru i da će mnogi elementi zapleta pokazati svoj značaj tek kasnije, ali ovo je mač sa dve oštrice imajući u vidu koliko je danas DC spreman da serijale otkazuje naizgled bez najave. S druge strane, stalno uvođenje novih likova a da se neki podzapleti sa starim likovima nisu razrešili (Talon, na primer, koji je praktično od prve epizode u psihotičnom transu) ne pomaže previše da čitalac stekne osećaj da zna kuda ovaj strip zaista ide. Partikularno, momenat u kome Thompson u priču uvodi Ambush Bug, te rušenje četvrtog zida i metatekstualni humor koji po prirodi slede sa ovim likom, sve to dosta menja ton stripa ali utisak je da je za scenaristu ovo bio pre svega način da se pozabavi likom koga je dugo priželjkivao da piše (što je on i pominjao u intervjuima) a ne nužno neophodan element narativa koji bez njega ne bi funkcionisao.

Za crtež je zadužen pre svega Eduardo Pansica, iskusni DC-jev vojnik koji već deceniju i po marljivo radi na svemu što mu ovaj izdavač ponudi. Pansica ima vrlo izgrađen stil veoma blizak DC-jevom idealnom, „kućnom“ senzibilitetu u ovom trenutku i njemu naizgled sa lakoćom ide rad sa srazmerno velikim ansamblom u ovom stripom, ali i scene na kojima ima mnogo akcije ali i mnogo dijaloga iz različitih izvora. Naravno, leterer Wes Abbott ovde odrađuje kvalitetan posao dok kolorista Marcelo Maiolo i različiti tušeri funkcionišu kao dobro podmazana mašina da ovaj strip uvek izađe na vreme i da izgleda primamljivo. Nije ovo, da bude jasno, grafički najupečatljiviji strip koji DC izdaje ali radi se o poštenom, radničkom i seljačkom mesečnom naslovu koji u svakom broju izgleda lepo, ubedljivo i čitko.

Nisam sasvim raspamećen aktuelnim Suicide Squad serijalom, ali ovo je drugoligaš koji mi dovoljno prija da nastavim da ga čitam iz meseca u mesec. Thompson u svakoj epizodi ima bar jedan ili dva zabavna, duhovita dijaloga, Pansica uvek ima neku upečatljivu tablu a generalni zaplet iako ide jako sporo i stalno ga u stranu odvlače novi podzapleti i krosoveri (sa Teen Titans Academy itd.) ostavlja utisak da Thompson ima u glavi veliku sliku i kreće se ka nečem zanimljivom, što, kako obećavaju, treba da ima reperkusije i izvan samog Suicide Squad serijala. S obzirom na novu ljubav prema multiverzumu koja je u temelju mnogih aktuelnih DC stripova i činjenicu da je Amanda Waller baš bacila oko na Zemlju 3 – onu na kojoj su svi superheroji zapravo superzločinci – moglo bi tu da bude dosta uzbuđenja. Comixology stranica je ovde.