Prekršio sam inače vrlo disciplinovano praćen lični pandemijski protokol zato što, čak i kada se radi o jednom od najvećih slikara dvadesetog veka, postoji relativno mala verovatnoća da će Muzej savremene umetnosti na Novom Beogradu biti toliko natrpan znatiželjnom publikom da rizik od transmisije virusa bude značajan, a i zato što, pa, rekosmo, imamo posla sa jednim od najvećih slikara dvadesetog veka. Makar sa prostora bivše Jugoslavije, a ako ćemo da uračunavamo i lične ukuse u to gradiranje, onda pričamo o autoru koji je do gotovo nezamislive mere usklađen sa mojim preferencama u umetnosti. Drugim rečima, bili smo na izložbi Figura kao izraz egzistencije, retrospektivi čitavog slikarskog opusa Vladimira Veličkovića a koju su u Muzeju savremene umetnosti postavile kustoskinje Svetlana Mitić i Žaklina Ratković. Ratkovićeva nam je poznata po prilično herojskom radu na priređivanju odličnih retrospektiva (kao što je pre tri godine bila „Is­ho­di­šte ma­tri­ce: Pri­lo­zi za isto­ri­ju zbir­ke ino­stra­ne gra­fi­ke cr­te­ža Mu­ze­ja sa­vre­me­ne umet­no­sti”) a kada se znanje i dobar ukus upare sa novootkrivenim apetitom Ministarstva kulture da pokaže kako se u novoj, ponosnoj Srbiji ne žali para za vrhunske umetničke sadržaje, onda je posle pretprošlogodišnje ekstravagance sa putujućom retrospektivnom Marine Abramović  došlo vreme da se uradi verovatno i definitivna retrospektiva Vladimira Veličkovića.

Poslednji put smo Veličkovićeve radove imali prilike da vidimo ovako sakupljene na gomilu pre *gulp* devetnaest godina, i tog leta 2002. godine je to bila retrospektiva raspoređena, ako me sećanje dobro služi, na tri galerije u centru grada, uključujući galeriju SANU u kojoj su bila najveća i najmonumentalnija platna, dok su manje galerije bile domaćice njegovim jednako važnim, pa možda, za njega i važnijim, crtežima. Kako sada, za razliku od tada, imamo funkcionalan Muzej savremene umetnosti sa njegovih pet nivoa, tako je i „Figura kao izraz egzistencije“ jedan zaokružen program, pripremljen upravo i ekskluzivno za ovu lokaciju i sa nešto više od sto radova pruža ne samo jako dobar uvid u Veličkovićevo delo već nam i po prvi put daje priliku da vidimo novije radove poput onih iz ciklusa Opasnost (od kojih je najnovija iz 2019. godine, u kojoj je slikar i preminuo), ili nove njegove varijacije na stare motive poput raspeća i gavranova.

Veličković je, a ovo kažem bez imalo spadalačke ambicije, najveći metalac među slikarima, a koji je estetiku i imaginarijum što ih danas vezujemo za ekstremnu metal muziku kreirao daleko pre nego što je sama ta muzika dobila ime i uopšte sazrela da se bavi tako teškim i mračnim temama. Ovo napominjem jer je to svakako jedan od razloga što sam od vrlo rane mladosti Veličkovića prepoznao kao jednog domaćeg slikara koji mi se obraća maltene direktno i govori jezikom koji intuitivno razumem. Ne da sam sad ja nešto specijalno likovno obrazovan, ali je fakat da između raznih Popovića, Šobajića, njegovih praktično vršnjaka, pa i Ivanjicke, Milića od Mačve itd. a koji su takođe bili članovi grupe Mediala (Ivanjicka je bila i osnivačica) kao i – doduše jedno kratko vreme i više iz praktičnih nego iz umetničkih razloga – Veličković, da između svih njih Veličkovićevo stvaralaštvo za mene ima najčistiji duh i najsjajniju formu.

Kako ova izložba prikazuje i neke od njegovih najranije sačuvanih crteža (uključujući radove hemijskom olovkom), uspešno me je podsetila zašto sam njega decenijama unazad smatrao za referentnu vrednost u domaćoj umetnosti. Katalog izložbe na par mesta citira Katarinu Ambrozić koja je bila veoma značajna figura za uspon mladog slikara u beogradskom, srpskom i jugoslovenskom slikarstvu, gde ona njegovo delo iz prve polovine šezdesetih ocenjuje kao „u postupku klasično, u koncepciji (je) savremeno“. I ovo je vrlo dobar sažetak pristupa autora koji je po vokaciji bio arhitekta, po profesiji slikar, ali po svojoj suštini – crtač. Veoma je malo slikara njegove generacije koja se, da podsetimo, programski vratila ne samo figuraciji (udarajući pomalo, iz Evrope, kontru Amerikancima i njihovom action-paintingu te već nabujalom pop-artu koji su, verujem, mnogi ovde smatrali banalnim), već i stavila čoveka u centar svojih interesovanja, a koji su crtali tako precizno i tako drsko naglašeno kao Veličković. Jedno vreme je za ovaj poket ovde korišćen i termin relacionizam, pokazujući da se ne radi o prostom ponavljanju ideja starih slikara već u ispitivanju odnosa sa klasičnim temama u jednom novom (post!) kontekstu, a Veličković, koji je crtanje učio opsesivnim – i kažu neprestanim – precrtavanjem klasičnih slika, te vežbanjem sa fotografijama – je bio verovatno najsavršenije opremljen da pokaže kako se može uzeti taj klasični imaginarijum a zatim dekonstruisati pa rekonstruisati za novo doba.

Ima tu dosta uobičajenih teza o tome zašto je Veličkovićev opus tako dosledno groteskan, preteći i mračan, sa pominjanjem strahota Drugog svetskog rata koje je kao mlad dečko video svojim očima, ali kritika je već u ono vreme shvatila da se Veličković, kao i većina njegove generacije, ne bavi ni samo ni primarno konkretnim primerima nasilja, nepravde i mraka. Za razliku od generacije koja im je prethodila i koja je bila eksplicitno društveno angažovana, njegova generacija je angažman shvatala kao svoju dužnost ali ga je podigla na apstraktniji, „večniji“ nivo, ispitujući nepravdu, nasilje i mrak u, reklo bi se, kontinuumu ljudskog postojanja.

Naravno, Veličković nije ignorisao svet oko sebe. Platna iz devedesetih, pogotovo ciklus Moja zemlja koje više nema su direktna reakcija na rat u zemlji iz koje je trajno otišao pre četvrt veka da bude najvažniji jugoslovenski slikar u Parizu a radovi iz dvadesetprvog veka, iako ne konkretno vezani za naše podneblje, nesumnjivo komuniciraju sumornu, pesimističku viziju sa kojom dobar deo nas živi sve vreme zahvaljujući doomscrollingu informacija kome se izlažemo iz dana u dan. Raspeća sa rastrgnutim telima, kuke, lanci, gavrani, pacovi, raspadajuća tkiva i raščlanjene anatomije, pejsaži u magli (!!!) na kojima vidimo samo tragove destrukcije i teksturu propasti – ovo su sve radovi iz poslednjih dvadesetak godina a od kojih sam većinu ovde video po prvi put i koji svedoče o jednoj za mene gotovo neverovatnoj doslednosti slikara tokom celog stvaralačkog života. Veličković je sam rekao da je imao sreću da je ključne motive svojih slika i crteža pronašao vrlo rano u karijeri i da nije imao potrebu da ih odbacuje, menja, nadopunjuje. Crne ptice, pacovi, tela bez lica i odeće, svedena na muskulaturu i pokret, praktično demonski psi – ovo je sadržaj njegovih platana i crteža tokom perioda dužeg od pola veka.

Naravno da se Veliković razvijao i menjao, ali pričamo o postupnom i ne uvek pravolinijskom sazrevanju jednog istog seta ideja i jedne vrlo rano definisane estetske, ali i filozofske pozicije, koji znači da su njegovi radovi razdvojeni sa po četiri decenije toliko jasno postavljeni kao delovi istog, moćnog narativa da ne mogu da se setim drugog slikara koji je od svog opusa napravio ovako zaokružen i jasan iskaz.

Sad… s obzirom na trenutak povijesne zbiljnosti u kome se nalazi naše društvo, jednu možda isforsiranu ali u delu populacije svakako prisutnu – i glasnu – ambiciju da se društvo valja razvijati na zdrav način i da javni prostori treba da budu odraz te zdrave ambicije, sa promidžbom tradicionalnih vrednosti, porodičnih, etičkih, verskih itd., a pogotovo s obzirom da smo gledali kako Marinu Abramović optužuju za satanizam pa nešto kasnije i direktan napad na retrospektivnu izložbu crteža i karikatura grupe Momci a zbog infamozne karikature deteta pogubljenog satarom, dakle, s obzirom na to da deo populacije voli da bude veoma glasan na virtuelnom trgovima a da neki ne prezaju ni od direktne akcije, nije ni sasvim neprirodno zapitati se šta bi bilo da Veličković NIJE ovoliko veliko ime. Da je u pitanju mlad, još uvek živ slikar koji se opseda nasiljem i njegovim grafičkim prikazivanjem, koji iznova koristi jedan od najprepoznatljivijih simbola hrišćanstva i stavlja ga u kontekste koji, čini se, nemaju ni malo mesta za hrišćansku nadu i optimizam. Na jednoj od poznatih slika pod nazivom Rana imamo mrtvo telo koje leži na položenim krstastim gredama, sa vidljivom ranom na torzou. Vešanje, Fig. II iz 1992. godine i Raspeće, Fig IV A iz 1997. su doslovno toliko zastrašujuće slike mučenja, uništenja ljudskih tela i poništavanja humanosti da ne samo da bi svaki death metal bend koji sebe ceni ubio da može da ih ima na omotu nego su i, slično death metalu, naizgled toliko opsednuti grotesknim i okrutnim da pitanje da li treba da budu izlagani u javnosti (a u muzeju je sa nama bio i mladi par sa tek prohodalim detetom!) maltene obavezno mora da se formira u glavi svakog srpskog patriote. Još intenzivnije od toga, kako se i evolucija imaginarijuma death metala kretala od bavljenja smrću i bolešću, prema kanibalizmu, pa do sve vrste grotesknih seksualnih (i neseksualnih ali na silu seksualizovanih) činova i slika, pogotov u savremenom slamming death metalu, tako i vredi istaći da su Veličkovićeve slike iz kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, poglavito Agresija i Rođenje br. 4 (obe iz 1972. godine) svojim spajanjem geometrije rađanja sa prizorima destrukcije i telima pacova spojenim sa ženskim telom u porođaju svakako na liniji ovih ideja o povezivanju nečeg po prirodi stvari svetog sa nečim po prirodi stvari odvratnim.

Da bude jasno – Vladimir Velićković sa death metalom ima mnogo više od puke površne spone. Ako je svojeručno kreirao ogroman deo estetike koju ovakvi bendovi danas baštine, to je zato što je on, kao stvaralac, došao iz praktično istog mesta. Naravno, radi se o uspešnom slikaru koga su uz sebe u šezdesetima želeli i ljudi iz Mediale i Krsto Hegedušić, pa onda i Pariz u nimalo prikrivenom naporu da se Francuskoj vrati oreol umetničkog epicentra koji su posle rata preoteli Amerikanci, ali jedan od intervjua koji se mogu pogledati u muzeju dok traje izložba vrlo jasno pokazuje u kojoj je meri Veličković bio neraskidivo zašiven za svoj rad. Objašnjavajući koliko mu je crtanje važno i šta ono znači za njega, slikar doslovno kaže „kada bi mi zabranili da crtam, ja bih počeo da ubijam ljude ili bih se bacio kroz prozor“, a što me je odmah podsetilo na izjavu Franka Mullena, pevača kultnih Suffocation a sa njihovog nastupa na Maryland Death Festu od pre nekih 18 godina koji kaže: „da nema ekstremne muzike, ko zna koliko bih ljudi do sada ubio.“

Veličković je od početka do kraja života, dakle, bio opsesivni crtač, i njegovi radovi iz sedamdesetih, često na beloj pozadini, rađeni tušem, sa uskovitlanim telima u pokretu, a koji – taj pokret – često potire linearnost vremena kakvu poznajemo, su i deo mojih najranijih sećanja na svest o postojanju ovog slikara pa je mogućnost da ih juče detaljno proučim iz velike blizine bila i neka vrsta vremeplova za moj mozak.

A opet, Veličković je VELIKI i baš zato jer je shvatao šta VELIČINA znači. Hoću reći, važnost ovakvih retrospektiva, i razlog što sam usred pandemije pristao da idem, NE, POJURIO, u muzej, u vremenu kada svaku od ovih slika mogu da vidim u monografiji ili na internetu je upravo u tome što su one kreirane sa idejom da će posmatrač u njima biti praktično izgubljen. Već radovi iz osamdesetih, oni okupljeni pod kolektivnim nazivom Mesta, prete ne samo svojim zastrašujućim sadržajem već i monumentalnim dimenzijama. Mesto, Figura XIV, recimo, je visoka tri metra i prikazuje mrtvo, gotovo bezoblično telo na dnu šahta a svetlost koja dopire kroz malo pomeren poklopac kao da je tu samo da istakne potpunu nemoć bića koje je nekada bilo živo i posmatraču pokaže svu hladnoću situacije koja je zamišljena i realizovana gotovo isključivo crnom bojom. Druge slike iz istog ciklusa pokazuju nam kuke, konopce i motke na betonskim zidovima, preteći svojom trometarskom visinom, dok je, recimo, 1992. iz ciklusa Moja zemlja koje više nema široka četiri metra, a Opasnost iz 2019. godine čitavih pet.

Ovo nisu samo prizori koji posmatrača uvlače, obuhvataju i ne puštaju, već i višeslojni radovi sa svetlom i teksturom koji podsećaju da je vrhunski crtač (koji je i dugo godina predavao crtanje na Školi lepih umetnosti u Parizu i za koga mi je dan-danas žao da nikada nije uradio ni jedan strip) jednako autoritativno radio sa „pravim“ slikarskim elementima. Uostalom, pred kraj života je Veličković često delove slika radio bez četkice, slikajući šakama i prstima, utiskujući sebe direktno u svoj rad.

I pored sve te neposrednosti i veoma čitke, mada zastrašujuće simbolike, ne treba Velikovića nipošto svoditi na jednu dimenziju – uostalom slika koja u naslovu ima i reč autoportret prikazuje trkačkog psa u skoku – niti pomisliti da je moje često pominjanje metal muzike u ovom osvrtu na neki način sugestija kako je Veličković jednostavno bio opsednut ružnim ili, još gore, da je sve vreme radio na oslobađanju pritiska nastalog iz neke traume. Ovo su uobičajene predrasude koje ljudi imaju i o ekstremnom metalu i to što su u nekih 90% slučajeva u pravu ne znači da se ono najbolje iz ove muzike može svesti na nezrelost i nezalečenost.

Velićković je, kao i najbolji metalci, neko ko se sa traumom srodio, prošao kroz nju, prepoznao je kao permanentni deo našeg postojanja – još jedan značajan citat s njegove strane veli da on prikazuje samo ono što je čovek u stanju da uradi čoveku a što me je odmah vratilo u 1988. godinu i intervju sa Slayerom u magazinu Sounds u kome Kerry King kaže da ima toliko načina da čovek izvrši nasilje nad drugim čovekom da ne veruje da će ikada izgubiti inspiraciju da piše pesme – a onda je tu traumu detaljno razotkrio pred našim očima, da nas sa njom upozna, možda da nas malo na nju i imunizuje. Izložba na jednom od međuspratova ima kratki Žižekov osvrt na Veličkovića koji se završava rečima „Pa iako drugog sveta nema, iako je taj svet raspadanja i razaranja naša jedina realnost, to ne može da bude sve što jeste.“ (Podvukao MK)

Izložbu možete pogledati do 21. Februara naredne godine, po ceni od 600 dinara za kartu, a vrlo kvalitetan tvrdo koričeni katalog sa svim reprodukcijama i nekoliko dobrih tekstova (uključujući obe kustoskinje) je 2500 dinara, što je daleko ispod cene koju biste platili u nekom evropskom muzeju. Tu su i majice sa gavranovima ili psima za 1500 dinara, pa ako biste da se brendirate – samo napred.