Pročitao sam Jaybird, grafički roman izašao još 2012. godine u rodnoj Finskoj za Egmont, a SAF Comics Ervina Rustamagića je kasnije odradio međunarodno licenciranje, izdavanje i distribuciju. U SAD ovo je 2014. godine izbacio Dark Horse a Comixology verzija od prošle godine, koju sam i čitao, dolazi nam ljubaznošću pomenutog Strip Art Features. Ne da među izdanjima ima neke velike razlike, ovo je u svakoj verziji i u svakom pogledu jedno impresivno pakovanje zamamno lepog crteža i uznemirujuće priče.

Jaybird – ili, u originalu Pikku Närhi – su kreirali braća Jaako i Lauri Ahonen, Jaako u ulozi scenariste, a Lauri se pobrinuo za crtež i kolor. Ovo je debi rad ove dvojice stripadžija, ili makar prvi njihov profesionalni rad, započet i kao master-teza za Laurija, i mada svakako možemo diskutovati o tome da se ovde vide određeni indikatori koji ukazuju da su se momci još uvek učili poslu, pričamo o veoma sigurnom i perfektno zaokruženom stripu koji tačno zna šta hoće i postiže svoj cilj sa velikom ekonomičnošću. Ovo je svakako prepoznato i od strane kritike pa je u Finskoj Jaybird dobio nagradu Finlandia za najbolji strip 2013. godine, a Udruženje dizajnera vizuelne komunikacije Finske ga je proglasilo jednim od najboljih radova 2012. godine. Na festivalu stripova u Lucci (Italija) 2014. godine je strip takođe dobio nagradu a 2015. godine je u SAD bio među nominacijama za Ajznerovu nagradu.

Bezbedno je, dakle reći da je Jaybird, gdegod da se pojavio privukao pažnju i to s pravom. Ovo je strip koji već na prvi pogled osvaja svojim intenzivnim grafičkim identitetom i atmosferom koja je opipljiva, upečatljiva i, s obzirom da se radi o priči u kojoj gotovo da nema dijaloga, imanentno preteća. Je li Jaybird horor strip? Video sam ljude koji ga tako opisuju i, naravno, određene tehnike kadriranja, tamna i preteća gotska kuća u kojoj se čitava priča događa, kao i mračne, čak pomalo bolesne teme koje priča obrađuje, sve kredibilno ukazuju na horor. No, iako možemo govoriti o hororu, Jaybird nije stereotipni žanrovski rad i njegova ambicija nije da u čitaocu izazove samo jezu, tenziju ili gađenje, već i duboki osećaj melanholije, snažne tuge, saosećanja za likove ali i – na kraju – užasnutosti što se ovakve stvari dešavaju. Makar i u priči.

Dark Horse je za potrebe svog marketinga Jaybird opisivao kao „Dizni susreće Kafku“ a što je jedan od onih krosovera koji vam ne deluju verovatno sve dok na njih ne naletite. Ipak, Jaybird nije nužno kafkijanski intonirana mračna fantazija mada svakako sadrži mnogo teskobe i osećaja bezizlaza koji smo nalazili kod njega – ovo je ipak značajno naglašenije gotski i post-gotski narativ (sa aluzijama na Poovo Izdajničko srce, recimo) sa arhetipovima koji će kasnije biti kooptirani od strane horor žanra i razrešenjem koje je zastrašujuće na sasvim naturalističkoj ravni, za razliku od Kafkinih fantazmagorija.

Jaybird je priča o maloj, plašljivoj ptici – naš prevod bi, pretpostavljam, bio šojka – antropomorfnoj i nacrtanoj sa daleko više detalja nego što bih ja pripisivao klasičnom Dizniju, a koja živi u velikoj, izuzetno mračnoj porodičnoj kući. Kako je najvećim delom pripovedan bez teksta i isključivo kroz slike, ovaj strip nam i najveći deo informacija daje isključivo kroz stvari koje titularni Jaybird vidi. Ovo je, naravno, i pomalo smeo postupak jer – kako kasnije saznajemo, Jaybird je čitav svoj život proveo u ovoj kući i nikada nije izašao napolje, tako da su u ovom okruženju njemu svi predmeti, prostorije, slike na zidovima i komadi nameštaja intimno poznati, dok ih čitalac vidi po prvi put i, u odsustvu teksta, mora da sklopi ideju o kontekstu, zapletu ali i emotivnom stanju glavnog junaka samo na osnovu vizuelnih informacija.

Lauri Ahonen je JAKO dobar crtač i Jaybird eminentno uspeva da bude vizuelno izuzetno jasan i pripovedno efikasan, iako autorov stil podseća maltene na seriju stop-kadrova crtanog filma. Jaybird ima izuzetno malo „stripovskih“ pomagala u svom pripovedanju – linije nacrtane oko lika da sugerišu njegovo kretanje ili raspoloženje su retkost, a kako ovde uglavnom nema teksta, nema ni mogućnosti da se „objasni“ šta protagonist radi u bilo kojoj sceni, pa su scene razložene na serije kadrova koji ne samo da kreiraju jasnu sekvencu „činova“ glavnog junaka već i majstorski pokazuju njegovo raspoloženje, emotivno stanje, misli. Lauri nam često pokazuje zum-kadrove Jaybirdovog lica, dajući svojoj ptici spektar grimasa koje su najvećim delom različite negativne emocije – od straha i zabrinutosti, preko konfuzije pa sve do duboke postiđenosti. Ovo je strip čiji glavni junak zaista intenzivno „glumi“ i Jaybird podseća na moderni crtani film više nego na klasičan strip u kome je pripovedanje izvedeno kombinacijom slike i teksta.

Taj utisak je svakako još više podvučen jako dekomprimovanim pripovedanjem koje bi MOŽDA bilo i prvi element koji bih doveo pod znak pitanja. Naravno, dekompresija je legitiman pripovedački alat, ali kada se 90% stripa sastoji od scena što bi u „normalnom“ stripu zauzele jedan panel a ovde su razvučene na po dve strane, sa pokazivanjem svake faze pokreta i čestim smenama plana i kontraplana  da bismo dobili jasniji uvid u atmosferu, ovo sa jedne strane deluje blago maniristički a sa druge i ostavlja utisak veštačkog produžavanja naracije. Opet, nisam voljan da ovakav postupak kritikujem nešto preterano strastveno jer je, rekosmo, Jaybird strip gotovo bez reči i njegova visoka gotska drama svakako profitira od ovakvog pripovedanja, kadrova koji podrazumevaju ekstremna zumiranja i prelazaka u kontraplan gde se na pogled glavnog junaka uzvraća „pogledom“ predmeta ili mesta na zidu u koje on gleda, kako bi se postigla ona ničeanska nelagoda ambisa koji vam uzvraća zurenje.

Lauri Ahonen nije samo majstor kadriranja i montaže – i sama crtačka tehnika mu je vrlo impresivna, sa izvrsnim radom na teksturama i osvetljenju a što je, opet, za strip koji je sav u atmosferi i emociji što je moramo dobiti ambijentalno a ne kroz tekst – veoma važno. Tekst se onda koristi samo da bi stripu bio pridružen i zaplet koji će finalnom, tragičnom razrešenju dati pravi kontekst. I, moram da kažem, gotovo da mi je žao što Jaybird nije mogao čitav svoj narativ da iznese bez teksta – ili makar što tekst nije predočen u dijegetičkoj formi, kroz pismo ili nekakav dnevnik – a što bi bilo u skladu sa gotskim mizanscenom. Ne da su dijalozi koje ovde vidimo ikako loši, samo mi se čini da bi strip bio još elegantniji da je izbegao da ih uopšte ima.

Elem, Jaybird je dečak koji nikada nije izašao iz kuće. Iz slika na zidu vidimo da mu je otac bio neka vrsta vojnog oficira, sav autoritativan, sa ispravnim leđima i ordenjem na junačkim prsima. Ali oca više nema i iza njega je ostala samo puška sa bajonetom na zidu. A znate šta Čehov kaže za te puške na zidu…

Majka… majka je i dalje tu, i u skladu sa arhetipskim horor i gotik postavkama, ona je nepokretna žena, vezana za krevet a koja svojim sinom gospodari u potpunosti, prizivajući ga sistemom klepetuša koje su raspoređene po čitavoj kući i aktiviraju se povlačenjem pantljike iznad kreveta, ali i višegodišnjim geslajtovanjem kojim je od sina napravila potpuno zavisnu, krivicom i strahom kontrolisanu ruinu od čoveka. Ptice. Whatever.

Mali Jaybird, dakle, nema dodira sa stvarnom realnošću, on živi u paranoičnom košmaru koji je za njega kreirala majka, i ima paničan strah od onog što je spolja, izvan kuće. Njegov jedini „prijatelj“ u kući je pauk koga se Jaybird prvo plaši da bi kasnije shvatio da se radi o bezopasnom, čak i prijateljski nastrojenom stvoru. Onda jedne večeri – or is it? U kući su prozori prekriveni daskama i uvek deluje da je noć – neko zakuca na zamandaljena glavna vrata kuće…

Jaybird ima kratak i ekonomičan narativ koji zaista želi da ispriča samo jednu priču, bez nabacivanja nepotrebnih slojeva i utoliko je njegovo razrešenje intenzivnije. Tragedija koja se do kraja desi je neizbežna jer Jaybird – lik – na kraju krajeva nije ništa drugo do onog što je od njega napravila majka, dečak koji nije u stanju da procesuje realnost jer nikada nije dobio priliku da vidi kontekst izvan konstrukta koju je za njega isplela majka. Otud završnica priče ima opori ukus što sugeriše da se stvari nisu mogle završiti nikako drugačije i udara čitaoca pravo u stomak.

S druge strane, ne mogu da kažem da sam bio njome i u potpunosti zadovoljan – bez obzira što je tehnički izvedena veoma sigurno, sa poslednjom tablom koja mi je slomila srce – jer ona i pokazuje Jaybirda kao zapravo mentalno još manje zdrave osobe nego što je strip do tada sugerisao. No, i pored ove nesavršenosti, radi se o snažnom delu koje je svu pažnju što je na sebe privuklo i sve nagrade koje je dobilo, u dobroj meri zaslužilo. Svakako preporučujem da pročitate ovaj kratki i impresivni rad dvojice autora što dolaze iz drugačijeg konteksta od onog na koji sam barem ja navikao a što čini njihov strip vidno drugačijim. Evo Comixology stranice.