Da probamo onda da prođemo kroz deo onoga što je metal imao da ponudi u poslednje dve nedelje. Neće biti lako ali kad je nama bilo lako?
U blek metalnoj ponudi prvi je mini-LP koji je izašao još početkom Jula ali kako je tek sad stigao na red, a radi se o dobrom bendu kome je ovo pritom prvo duže izdanje (imali su zimus jedan singl sa dve pesme), sasvim je u redu da ih pomenemo. Bend se zove Divine Ecstasy i iz Detroita je, i, ako smem da kažem, od Detroita ne očekujemo ovako tr00 blek metal. Naravno, očigledno je da su razmere urbanog pustošenja koje je zahvatilo ovaj severni grad rezultirale i razvojem muzike koja zvuči kao da bi prirodnije došla sa neke skandinavske ledene poljane ili iz četinarske šume, no – Detroit. Divine Ecstasy zvuče izrazito autentično – ako se apstrahuje da podsećaju mnogo više na norvešku nego na američku scenu – i imaju malo šmeka demo scene, delom zbog skromnije produkcije, delom zbog naivnjikavih izvedbi. Ali ovo ne treba mešati sa nekompetencijom, ovo je odlična ploča za svakog ko voli sirovi blek metal stare škole koji nije samo puki angst nego u njemu ima malo i filozofije:
https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/divine-ecstasy-strange-passions
Onda iz takođe prve polovine Jula, al opet vredno pažnje, prvi album jednočlanog londonskog projekta Qafsiel pod nazivom The Trve Beast. Jasno je već iz naziva da ovo nije neka priča o ljudskim emocijama i ljubavi, već antiteistički gnijev, ali vredi ukazati da muzika zapravo pravi mnogo napora da bude daleko suptilnija od svoje temastske osnove i Qafsiel je u stvari sasvim pristojan komad avangardog blek metala koji ne preteruje sa avangardom ali se trudi oko aranžmana. Ima ovde raznih interesatnih instrumentalnih ukrasa i igranja sa tempom, ali meni je najvažnije da je u osnovi ovo zdrava muzika koju nose zdrave gitarske teme i rifovi i sigurni bubnjevi (koje je odsvirao drugi čovek – Caliban) i mada ne pričamo o nekom novo klasiku, mislim da je ovo lep spoj „starinskog“ gneva i savremene atomsferičnosti:
https://qafsiel.bandcamp.com/releases
A iz Holandije stižu Hellewijt sa svbojim drugim demom (Leviathan Anno 1666) i ovo je sasvim iskren i ispravan sirovi blek metal – izdat na kaseti! – koji lepo plasira tu neku agresiju koju ima kroz ukusne gitarske teme i produkciju koja svojom neupeglanošću samo podcrtava autentičnost svirke. Pevač je verovatno u prvom trenutku najupečatljiviji deo benda jer ume da ispusti neke zaista bolne krike, ali bend je generalno veoma pristojan u celini i ovo ću slušati radije nego veliki deo upeglanog & ulickanog modernog blek metala koji danas imamo u ponudi. Možda ste i vi kao ja, pa:
Italijani Profezia vraćaju se sa svojim trećim albumom i ovo je do sada njihovo najambicioznije sočinjenije, i dalje sirov i pravoveran metal koji pritom neštedimice zajmi i od drugih formi muzike (u pres rilizu se pominju opera i darkwave, mada ima tu svakojakog baroka i malo narodnjaka) da bi isporučlio sopstvenu i autentičnu viziju koja je, moram da priznam, zanimljiva. Dopada mi se što ovo uprkos violinama i svakojakim drugim instrumentima, nije preproducirano i zadržava blek metal čvrstinu i sirovost a da opet gleda da nadgradi osnovu gde god je to moguće. Zanimljiva ploča simpatičnog naziva Dodekaprofeton:
https://moribundrecords.bandcamp.com/album/dodekaprofeton
Norveški Gjendød su izdali kompilaciju svojih demo snimaka za Hellthrasher i ako kažem da album traje tačno 66 minuta i 6 sekundi mogli biste da pomislite da je ovim mladićima važnija forma nego suština.
Nije baš tako, Skygger fra dødsriket je album klasičnog norveškog blek metala sa podrumskom produkcijom u kojoj se, gle iznenađenja, bas-gitara čuje nekarakteristično odlično za ovu muziku, a K i KK, kako se zovu članovi, uz puno znojenja isporučuju svirku koja je, ne može im se to poreći, sasvim autentična. Međutim, njena najveća mana je ono što joj je i najveća vrlina, a to je vernost predlošcima iz devedesetih koja ide do toga da povremeno zaboravljate da ovo što slušate nije rani Ulver ili Dødheimsgard nego nov bend sa pesmama snimljenim između 2016. i 2017. godine. E, sad, možda će vam ta staromodnost smetati, a možda će vam i prijati, kako god bilo, Gjendød tačno znaju šta hoće od svoje muzike i ona tačno to daje, pa poslušajte:
https://hellthrasherproductions.bandcamp.com/album/skygger-fra-d-dsriket
Preskočio sam tonu nekih raznih atmosferičara i sličnih bendova jer mi nešto nisu legli, da bih ukazao na debi EP finskih Infernarium koji je sirov, agresivna, težak, brutalan ali ne i glup, baš kako dobar blek metal i treba da bude. 2018. godine su Finci isporučili toliko dobrih blek metal izdanja da postoji opravdana zebnja da će da preuzmu primat u Skandinaviji a šta ćemo onda da radimo? Elem, Pimeän Hohto je vrlo ubedljiv debi, sa dosta pažnje posvećene autentičnom izrazu i bežanju od stereotipa žanra a da se opet očuva zdrava blek metal osnova. Impresivno:
https://infernarium.bandcamp.com/releases
Tu je i nemački Aether sa vrlo soliidnim albumom Ego Vitium Sum koji od nepodeljenih preporuka razdvaja samo prilično problematična kombinacija miksa i masteringa. Naime, ovo je jako zdrav blek metal sa depresivnim naklonom (slušajte te vokale!!!) ali i sa puno kvalitetne svirke koja je spakovana u jednostavne i efektne aranžmane što na najbolji način koriste kombinaciju melanholičnih gitara i pržeće ritam sekcije. Kad na to dođe još to pevanje koje zvuči kao da nekakav pas iz pakla oplakuje svoju sudbinu, ov je vrlo blizu remek-dela, ali onda je ceo snimak ispresovan u mutnu, jedva čujnu crtu i tako ovaj album zvuči MNOGO hermetičnije nego što u suštini jeste. Ako možete da se usredsredite i prenebregnete problematičan miks i mastering, ovo je ploča za uživanje:
https://aetherbm.bandcamp.com/album/ego-vitium-sum
https://fuzzdoomrecords.bandcamp.com/album/nobody-rides-for-free
U sličnom je maniru i album Smooth Orbit benda Spacetrucker i ovde dobijamo težak, agresivan stoner rock koji na momente gotovo da prelazi u industrial koji kao da je ispao iz kuhinja Justina Broadricka (čuti minijaturu Breach). Ovi momci iz Sent Luisa u sebi imaju dosta DNK ranog grungea koji se, uostalom, oduvek prirodno graničio sa stonerom i sirova produkcija samo pomaže da se njihove sasvim predivide pesme lepo plasiraju u vaše uši. Nikakvo otkrovenje ali valjan album:
https://spctrckr.bandcamp.com/album/smooth-orbit
Tu je onda debi album benda Psilocibina iz Rio De Žaneira i ako iz naziva benda i albuma (koji je isti kao naziv benda) nije jasno da se ovde manje radi o distorziranim pušačima konoplje a više o psihodeličarima koji će rado zahvatiti u bluz sa sve slajd gitarama, ali onda i upasti u skoro pa džez gruv i da je sve to instrumentalno i vrlo ’70s i zdravo i primamljivo, onda ne znam – ne kapirate vi ta imena bendova, očigledno. Brazilci su podaleko od metala, da se razumemo, ali mislim da je ovo svejedno muzika za metalce jer koji metalac ne voli Hendriksa, Cream, Blue Cheer i slične pojave? Samo neki ograničeni metalac, jasno, a takve moramo malo i da obrazujemo ovde.Dakle, Psilocibina, veoma dinamična, veoma dobra ploča:
https://psilocibina.bandcamp.com/album/psilocibina
Da nastavimo turneju po Južnoj Americi podstiče nas novi album čileanskih faz-rokera Demonauta pod nazivom Temaukel, the spirit before time. Čileanci znaju šta rade i ovo je vrlo siguran, teško isfaziran i jako nabasovan hard rok sa korenima u sedamdesetima i izrazitim mirisom meri džejn u vazduhu. Moram da kažem da je album možda za nijansu suviše nabasovan i distorziran što zvuči kao svetogrđe ali poslušajte sami i prosudite, kada se popale distorzije, tako gitare gotovo da nestanu iz miksa. No, dobro, to su sitnice, ovo je album kome je očigledno veoma žao što nije nastao sedamdesetih godina prošlog veka (videti omot) ali koji ne zvuči zastarelo ni na jedan način i koji i sam priziva psilocibin u nazivu jedne od pesama. Teško, sporo, zanosno:
https://demonauta.bandcamp.com/album/temaukel-the-spirit-before-time
A kome jošđ nije dosta težine, sporine i drogine, tu je luizijanski Forming the Void sa trećim albumom pod nazivom Rift i ovo je jedna pravoverna i veoma lepa orgija teških, psihodeličnih rifova, džinovskih bubnjeva i vrlo dobro pogođenog pevanja. Forming the Void kombinuju kvalitetan, sveden sludge metal sa blagim doom prelivima koji njihovoj muzici daju određenu mistiku i dostojanstvo što ih izdvaja od kolega koje ovde uglavnom slušamo. Ovo je ploča, ako tako mogu da kažem, u kojoj može da se pronađe i gotik tinejdžerka dok piše poeziju u svoj dnevnik a da u istoj* jednako uživamo i mi, surovi muškarci:
https://formingthevoid.bandcamp.com/album/rift
*ploči, ne tinejdžerci, ne loži se
Pensilvanijski bend Grass, u međuvremenu, posle tri godine sviranja koncerata na kojima su kalili veštine i tesali pesme, izbacuje debi album Get in the Van i ovo je četrdeset minuta očajno produciranog ali zaraznog faz-roka. Ponovo, nema ovo veze s metalom ali jake distorzije, napičeni bubnjevi i nonstop soliranje, sve sa zdravom ritam i bluz osnovom – to su sve sastojci muzike koju metalac rado sluša. Meni se ovo jako dopada jer zvuči istovremeno i zrelo, rasvirano, ali i spontano i jedino ne razumem da bend iz Amerike u 2018. godini izbacuje album koji zvuči kao da je snimljen na kasetofonu jeboihbog…
https://grassbandpa.bandcamp.com/album/get-in-the-van
Za kraj stonerske sekcije, debi album australskih Jack Harlon &The Dead Crows a koji svoju muziku opisuju kao „psihodelični dum“. Albumu, koji se odaziva na Hymns, je, reklo bi se konmceptualna ploča koja pripoveda o životu drogiranog zapadnjačkog odmetnika Jacka Harlona i zapravo je u pitanju vrlo ukusna kombinacija sporih gruvova, malko južnjačkog gitarisanja i solidno distorzirane psihodelije. Meni ovo prilično prija, čak više nego što sam očekivao i mislim da je najveći problem malo hermetičan miks ali koji, s druge strane i doprinosi tom udrogiranom štimungu koji bend očigledno juri. Iznenađujuće prijatna ploča sa početka Jula kojoj se vredi vratiti:
https://jackharlon-dawsonthedeadcrows.bandcamp.com/album/hymns
[…] Bob Nekrasov je snimio novi album pod svojim najpoznatijim pseuonimom, Rebel Wizard (videti ovde i ovde) i iznenađenje nije da je ovo dobra ploča – na to nas je Nekrasov navikao – već koliko […]