Da se ne razmekšamo baš sasvim na ovaj sveti Petak, evo nam malo blackened death metala iz Indijanopolisa, ljubaznošću benda Sermos, i kanala Slam Worldwide na JuTjubu. Sermos su na neobičan način iskombinovali black i death metal jer je blackened death obično lozinka za konstantne baraže blastbitova i jednostavne aranžmane, dok je njihova muzika zapravo od death metala preuzela dinamično aranžiranje kompozicija i sklonost sitno seckanim rifovima, ali onda sve bude začinjeno blek metalskim harmonijama i sa malo melanholije. Interesantna kombinacija i uz pevanje koje je vrlo simpatično duboko i grleno, ovo je prijatan spoj stare škole i nekakve možda ne baš inovativne ali sveže tendencije u ekstremnom metalu. A i ima samo tri pesme pa ne može mnogo da smori:

https://www.youtube.com/watch?v=UH4UAh0oZMQ

Nego, baš mi je po ukusu bio i split između njujorških Organ Harvest i takođe njujorkih Cosmic Arson. I jedan i drugi bend ozbiljno i brutalno tuku po death/ grind formama (s tim što jedni sebe opisuju kao „grind/death“ a drugi kao „deathgrind“, pa vi vidite) i ovo su relativno dugačke pesme sa relativno intrigantnim ritmičkim i harmonskim izmišljotinama, ali i sa čistim i urednim blastbitovima i brutalnim pevanjem. Organ Harvest su malčice skloniji gruvu i eksperimentu ali su Cosmic Arson za nijansu apstraktniji i brutalniji. no oba benda se vrlo disciplinovano kreću negde na razmeđi između Pig Destroyer i Immolation, ako smem da se tako razbacujem i ovo mojoj napaćenoj metalskoj duši vrlo prija:

https://upstaterecords.bandcamp.com/album/the-black-market-sessions

Kad smo već kod prijanja, izašao je i novi Gruesome, i, oh, pa, sa ovim bendom dobijate tačno ono što piše na proverbijalnoj konzervi. Ili, u ovom slučaju, šta je nacrtano na omotu.

Hoću reći, crtež Eda Repke na naslovnoj strani ovog albuma je očigledan omaž radovima istog tog Eda Repke iz osamdesetih godina prošlog veka a ako ste posle jednog pogleda pomislili na album Spritual Healing grupe Death, čestitam, setili ste se zašto vam je ime Gruesome poznato.

Gruseome, dakle, nastavljaju bez imalo stida da kopaju po rudniku koji je započeo pre tridesetak godina pokojni Čak Šaldajner i Twisted Prayers nije puki omaž grupi Death već praktično pastiš koji je urađen vrlo ozbiljno, od zvuka, tempa, preko pevanja pa sve do činjenice da neke pesme sasvim eksplicitno kopiraju ritmove i aranžmane od svojih Death predložaka (na primer, naslovna).

Ovoliko obožavalaštvo ne može da bude baš sasvim zdravo, ali rezultat je svejedno vrlo slušljiva, prijatna ploča na kojoj čak gostuje i sam James Murphy za taj neki ekstra detalj na strani autentičnosti. Ipak, Gruesome nisu Death pa i njihovo skoro pa laboratorijsko sintetisanje erzac-Death zvuka nekome može i da zasmeta. No ako niste tako osetljivi i samo biste da slušate odlično odsviran death metal stare škole, produciran dovoljno dobro a dovoljno suvo da ne pokvari taj old skul ugođaj, Twisted Prayers će vam prijati:

https://gruesomedeathmetal.bandcamp.com/album/twisted-prayers

Idemo dalje sa švedskim kvartetom Soliloquium koji se meni, odmah da kažem, ne dopada nešto specijalno ali pokušavam da stvari posmatram sa objektivne strane i ukažem da je njihov novi album, Contemplations, dosta ubedljiva ponuda iz domena  tog nekog malo raspevanijeg doom metala. Soliloquium sebe opisuju kao death/doom band ali da bude jasno, nema ovde baš mnogo death tragova, i Contemplations je prozračna i melodična ploča na tragu Katatonije, Anatheme ili nekih faza Paradise Lost. Dakle, sve to nije, kako rekoh, baš mnogo po mom ukusu ali ne mogu Švedima da poreknem talenat za pisanje pesama koje imaju dosta atmosfere i intenziteta koji ne mora da dolazi na ime glasnoće. Skušajte recimo Streetlights koja je ozbiljna, kinematska drama, a da u njoj čak i nema pevanja. E, sad, to što posle nje ide 22 koju ja ne mogu da slušam jer mi se okreće želudac od njene popične emotivnosti je verovatno više problem u meni nego u njima. U svakom slučaju, ko se našao u goreopisanom, Soliloquium nude dosta materijala za žvakanje:

https://soliloquium.bandcamp.com/album/contemplations

Srećom, izašao je novi Yob pa se i ljudi slični meni (a neki bi rekli – neljudi), imaju čemu radovati. Ova ekipa iz Oregona valja svoj prilično jedinstveni sludge/ doom metal već priličan broj godina a Our Raw Heart podseća da još nisu izgubili smisao za pisanje dugačkih, epskih a opet vrlo ličnih pesama. Štaviše, zvuk benda je sa godinama sazreo pa mi se čini da Yob sada lakše rukuju i metalskim stilizacijama koje su „obavezne“ u njihovoj muzici, ali i lakše izleću iz kalupa kad je to potrebno. Moguće je da je bliski susret sa skoro sigurnom smrću (akutnim divertikulitisom, da budemo precizni) koga je gitarista Mike Scheidt imao  prošlog proleća donekle ofarbao i ovu ploču, ali sigurno je da je ovo ubedljiva, sigurna, moćna ploča dugačkih pesama ali nepokolebljivog, jelte, personalitija u koji se uklapa čak i balada poput The Beauty of Falling Leaves. Slušajte:

https://yobislove.bandcamp.com/album/our-raw-heart

Izašao je i novi Kataklism, ali meni to, eeeehhh, nešto nije po ukusu pa ću ga preskočiti, a umesto njega ponuditi novi The Konsortium pod nazivom Rogaland.

Ovi Norvežani, popunjeni iskusnim članovima 1349, Mayhem,Gorgoroth, Enslaved i Aura Noir imaju savremenu viziju blek metala koja podrazumeva ne samo dobru studijsku produkciju nego i pesme koje od blek metala uzimaju blastbitove, razularen vokal i zvuk gitare ali zatim u lonac dodaju i svašta nešto drugo. Ima tu treš metala, ali i jednog vrlo teatralnog, teatarskog pristupa komponovanju i izvođenju sa multitrekovanim refrenima i iznenađujućim harmonijama. Album i pored sve svoje maltene vodviljske eklektičnosti ostaje tvrd ko kamen sve vreme, što posebno cenim, a pevanje na norveškom je uvek bonus. Sveža, konstantno iznenađujuća metal ploča:

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/rogaland

Ok, sad malo stvari koje su više kurioziteti, manje ESENCIJALNI albumi, ali opet, vredni kušanja.

Prvo je tu novi album kanadskog doom metal benda Wilt pod nazivom Ruin. Osim što Wilt na ovom albumu sviraju… depresivni blek metal??? Dobro, valjda je to neka sudbina svog metala da se u nekom momentu sudari sa blek metalom a Wilt su, mora se priznati vrlo dobro odradili tranziciju i ovo je ubedljivo žalosna, melanholična i fražilna muzika. Ruin je album inspirisan romanom Put Kormaka Makartija i pokušava da pošteno izlamentira taj neki sramotni kraj sveta opisan u toj moćnoj knjizi i vidim da fanovima benda to vrlo prija. Meni nije sasvim po ukusu, suviše mi je „programski“ depresivno (plus produkcja mi je kilava) ali poštujem da opet, ja imam previše godina i premalo strpljenja tako da, zbog referenci na Makartija, ovo dobija preporuku za slušanje.

https://wiltmanitoba.bandcamp.com/album/ruin

Drugo, tu je novi album benda Wayfarer iz Kolorada a koji je blek metal inspirisan američkim zapadom. I sad, o ne može da zamisli kako to zvuči, nek ne brine mnogo, nema ovde primetne kaubojštine. Wayferer nude melanholični ali mračni blek metal sa propisnim udaranjem i promuklim vokalima, a kompzicije su im svakako predugačke za ono što u njima rade ali im se ne može zameriti na ambiciji i, uopšte, haj konseptu:

https://wayfarercolorado.bandcamp.com/album/worlds-blood-2

Ali zato evo nečeg što preporučujem iz sve snage, nažalost, uz ogradu da albuma nema na internetu da ga čujete legalno a besplatno, pa ćete se morati oslanjati na pojednačne pesme. Naime, Witchsorrow iz Hempšira su sa Hexenhammer potvrdili svoj status eminentnog člana britanske doom metal premijer lige, bacajući rukavicu u lice i samom Leeju Dorrianu i njegovim aktuelnim i bivšim projektima. I tako, ako volite Cathedral, najmračnije momente Black Sabbath ili mislite da su danas Electric Wizard suviše komercijalan bend, Witchsorrow sa ovom pločom nude idealnu smešu zlog, mračnog metala, teške, masne produkcije i izdrogiranih hardrokerskih rifova. Evo dve pesme za ilustraciju:

https://youtu.be/JS2XeF-iIo4

https://youtu.be/AAObbpI8h-4

Nešto nas danas hoće srednjetempaški blek metal pa je red i da se ukaže na novi album švedskih Skogen. Skuggorna Kallar je njihova najkompaktnija ploča do danas i Skogen su, čini se, rešili da se malo stešu, poizbacuju viškove i ukrase iz svoje muzike, i fokusiraju se na vrlo emotivni, blago folkom dotaknuti blek metal koji ima epsku notu iako se ne davi u nekakvim baroknim aranžmanima i očigledno je vrlo posvećen ličnom i, jelte, unutarnjem. Kako već rekoh, srednji tempo u blek metalu načelno nije moja preferenca ali Skogen znaju šta rade i nude muziku koja traži da se čuje na ime svoje izražajnosti i neposrednosti:

https://skogensweden.bandcamp.com/album/skuggorna-kallar

Završićemo novim albumom pensilvanijskih progresivnih death metalaca Burial in the Sky ali ne zato što je ovo najbolja pločaove nedelje – nije, daleko je od toga – već zato što je ovo jedina ploča ove nedelje koja ima pesmu o Nikoli Tesli. Burial in the Sky su bend koji progresivni death metal shvata istovremeno i previše i nedovoljno ozbiljno. Previše ozbiljno jer se trude iz sve snage da u pesme ubace i saksofone i mandoline i da budu u isto vreme i prog rok sedamdesetih i savremeni death sa blastbitovima i brutalnim vokalom, a nedovoljno jer u mnogo slučajeva ne uspevaju da sve ove elemente povežu na nekakav pametan način pa dobar deo albuma zvuči kao ređanje segmenata koji su mogli da idu i nekim drugim redosledom. Najgore od svega je, ipak pevanje koje je… uh… monotono do uvredljivosti. Ako se čovek na to navikne, ima na ovom albumu sasvim kul momenata koje čovek može da dočeka sa osmehom (recimo saks solo na The Pivotal Flame), pa je vredan makar jednog slušanja:

https://burialintheskytheband.bandcamp.com/album/creatio-et-hominus