Još u Januaru tekućeg ljeta gospodnjeg mi je autor, veoma ljubazni Milivoj Anđelković poslao svoj roman koga je izdao u sopstvenoj režiji & za sopstveni novac u (početnom) tiražu od (kolekcionarskih) 300 primeraka. Na moju opasku da sam ja niko, da ne pišem nigde i da nema neke marketinške koristi od toga da se meni daje besplatna kopija knjige koju bi neko drugi verovatno rađe imao, autor mi je rekao da on naprosto želi da knjiga dođe do osoba koje cene dobru književnost.

To je ljudski i mada nisam siguran da se ja uopšte kvalifikujem za takvu titulu, svakako mi je čast da sam knjigu dobio na taj način. Pretpostavljam da je autor donekle bio podstaknut mojim osvrtima na njegove pripovetke objavljene po raznim zbirkama poslednjih godina u kojima sam ga uglavnom veoma hvalio pa je računao da postoji određena harmonija između onoga što on želi da stvara kao pisac (fantastike or otherwise) i onoga što ja volim da trošim kao čitalac.

Nije pogrešio. Vrtovi Vavilona su mi prilično prijali najviše zahvaljujući vrhunskoj literarnosti autora čije je pisanje u ovom, sad već veoma zrelom stadijumu njegovog stvaranja, negde na razmeđi između vrhunskog zanata koji se graniči s magijom (kao kad gledate pica-majstora kakva čudesa radi sa testom) i jedne progresivne, da li smem da kažem holističke, vizije fantastične literature koja je žanrovski sasvim neomeđena i sasvim se nesputano kreće između trilera, romana-eseja i jednog fantazmagoričnog magijskog realizma u finalu u kome tepih-bombardovanje simbolikom dostiže visoku gustinu i čitaoca dezorijentiše sa ta neka četiri kraja (koji su zapravo svi spojeni u jedan kontinuirani narativ).

Naravno, ne bih smeo da tvrdim da je ovaj roman i sasvim i bez ostatka po mom ukusu i ono što je kod mene dobio na ime svog nadahnutog jezika i odlično vođenih kontemplacija o umetnosti i njenom esencijalnom značaju za razvoj ljudske misli i društva generalno, sa druge strane pomalo se i razblaži tim trilerskim pristupom koji nikada ne bude do kraja razrađen. Opet, jasno je da Anđelković nije imao ambiciju da napiše ,,pravi“ triler koji će imati standardnu pageturner dinamiku i razrešenje u finalu kojim će se niti zapleta povezati u jednu koherentnu naraciju koja čitaocu daje nagrade za spekulacije, nagađanja i promišljanja dotadašnjih nagoveštaja. Dionizijsko finale koje je ovde ispisano veoma je očigledan gest raskidanja sa takvim žanrovskim razmišljanjem i ulazak u ,,čistu“ fantastiku, čak fantaziju i u njemu se Anđelković odriče gotovo ikakve pretenzije na dramske strukture naracije za račun jedne praktično demijurške igre likovima i motivima.

Za mene nije napravljen najugodniji spoj između tih nekoliko žanrovskih (i izvanžanrovskih) pristupa, odnosno, za mene kao čitaoca postavljanje trilerskih temelja koji se kasnije praktično ismeju kroz fantazmagorično finale kod mene umanjuje emotivni odgovor na tekst koji čitam. Autor ima čitav romantični/ erotski podzaplet na kome se jako insistira tokom praktično cele priče, a koji ne dobija adekvatan pančlajn (i čiji su protagonisti ionako nedovoljno ubedljivi kao ljudska bića). Priča u finalu prelazi gotovo u potpunosti na ravan simboličkog gde likove koji su do tada predstavljani kao ,,prave“ ličnosti u jednoj koliko-toliko realističkoj prozi, jednim postmodernističkim pristupom transformiše u avatarske označitelje i mada mi je jasno da je ovo od početka bio i plan, prelaz je – za moj ukus – i dalje pregrub a ono što dobijam od finala nije ono na šta me je knjiga do tada pripremala.

Naravno, sasvim je na mestu reći da sam ja samo ekstremno konzervativan i nemaštovit čitalac i da je sa knjigom sve kako treba da bude i kako je autor i želeo. Ipak, ne mogu da se otmem subjektivnoj impresiji da je Anđelković spojio nekoliko različitih ideja koje je imao u jednu, možda i nekoliko romana koje je želeo da napiše integrisao u jedan. Protagonisti Vrtova Vavilona na momente deluju kao da treba da budu žanrovski arhetipi (ali su tu nedorečeni), knjigu završavaju u funkciji postmodernističkih (kvazi)božanstava čija je spona sa opipljivim svetom komplikovano posredovana kroz slojeve umetničke i popkulturne semiotike, ali u međuvremenu ostavljaju utisak junaka modernističke proze ispražnjenih od ,,pravih“ ljudskih svojstava, pukih vozila za ideje i koncepte. Moje shvatanje je, kako sam odmicao sa čitanjem, pretezalo upravo na stranu ovog modernizma jer je u dobroj meri i tematsko težište romana inspirisano modernističkim tendencijama u umetnosti – pre svega slikarstvu, a zatim i u poeziji – prve polovine dvadesetog stoleća i u tom smislu me je finale u kome se zauzima eksplicitno postmoderna pozicija pripovedanja sa sve brojnim pop-kulturnim citatima iznenadilo. I zabavilo, svakako, Anđelkovićevo pisanje ni u jednom trenutku ne gubi na eleganciji jezika i izvrsnom tempu, ali za mene je prelaz između pripovednih filozofija i dalje previše jak – čak, hm, grub? – da ne bih malo škrgutao zubima i poželeo više te neke discipline, kreativnog uzdržavanja ili samo tonalne konzistencije od Anđelkovića.(Pogrešni citati naziva nekih muzičkih dela ili imena muzičkih grupa pogotovo zaparaju oko pa šarmantna razbarušenost na trenutak deluje kao odsustvo uredničke pažnje.)

Naravno, opet podvlačim da se možda radi samo o konzervativnom čitaocu a ne o nedisciplinovanom autoru. Zapravo, Anđelkovićeva disciplina u delu romana koji naginje esejističkom pisanju je vrhunska, sa odličnom punktuacijom sastavljenom od dokumentarističkih inserata (i bukvalnih fotokopija članaka iz dnevne štampe koji podupiru elemente zapleta) i može se pretpostaviti da je razbarušenost u finalu zapravo njegov način da otpusti kočnice i spektakularno se proveze kroz liniju cilja. Poštujem. Veliki deo romana koji se bavi modernističkim umetničkim promišljanjima, praksama, strastima, dilemama itd. je neprocenjivo lepo sažeta i sa ljubavlju napisana rasprava o savremenoj umetnosti koja je vredna vremenske i monetarne investicije u knjigu čak i da vam se ništa drugo u njoj ne dopadne.

Vidim da su na Amikinom sajtu uredno pobrojane reakcije čitalaca uniformno pozitivne i Anđelković s pravom može da kaže da je napisao roman koji pleni strastvenim istraživanjem umetnosti (nevidljivog), zavodi elegancijom jezika i impresionira slojevima simbolike koje nanosi bez mnogo štednje. Takođe je primetno da gotovo ni jedna od tih reakcija ne pokušava da roman i protumači, te da se naglašava kako je ovo knjiga koja se može čitati i u fragmentima jednako kao i celina što svedoči i o njenom bogatstvu motiva i koncepata ali i o potrebi da se o njoj povede ozbiljna rasprava koja neće da se zadrži samo na razini konstatacije njenih motiva. Sad, naravno, ja bih voleo da ta rasprava, ako već ne mogu da je sam povedem, makar krene odavde. Pa eto.

https://amika.rs/OAutoruIKnjigama.htm