Black Science
 
Rick Remender proživljava pravu renesansu u ovom trenutku. Ne samo da je u Marvelu trenutno igrač prve petorke, sa suverenim rukovođenjem Kapetanom Amerikom (koji i nije tako sjajan, ali je interesantan ovaj novi zaokret sa Falconom u ulozi Kapetana), već mu i nezavisna karijera nije bila ovako dobra godinama. Za Image mu trenutno izlaze čak tri serijala i svi su jako dobro prodavani, a Black Science je od svih nekako najeksplozivniji pa sam ga sa dosta interesovanja ali i zebnje privoleo na čitanje.
 
Interesovanje je jasno: ovo je naučnofantastični avanturistički strip o „anarhističkoj ligi naučnika“ koja skače kroz paralelne dimenzije i upada u razne avanture, boreći se protiv telepatskih džinovskih stonoga ovde, hiperevoluiralih humanoidnoih žaba tamo i imperijalne imperije američkih indijanaca na trećoj strani – Black Science je luda toboganska vožnja gotovo bez trenutka predaha, kaleidoskop razuzdanih palp motiva koji se ne zaustavlja i iz broja u broj baca na čitaoca još više akcije, još više borbe, još više stvorenja koja treba zajahati, padova u bezdane koje treba preživeti, grčevitih sprinteva da se stigne do interdimenzionog teleporta u poslednjoj sekundi, kako ne biste ostali nasukani u nekoj tuđinskoj dimenziji.
 
S druge strane i zebnja je jasna: ovo je strip koji jako mnogo duguje palp i stripovskoj tradiciji i odjeci svega, od Flasha Gordona do Marvelovog Skull the Slayera (kod nas prevođenog kao Gvozdeni Bil) ovde su vidni i, poznajući Remendera koji, iako voli da se pretvara da je „dude“, povremeno ume da bude previše pametan za svoje čitaoce, malo sam se poplašio da ovo ne ispadne nekakva postmoderna mućkalica u kojoj će komentarisanje palp motiva biti važnije od njihovog časnog korišćenja.
 
Ali Remender me je prijatno iznenadio i, ako je sa Punisherom umeo da ode predaleko u postmodernu, pretvorivši Frenka u Frenkenštajnovo čudovište, a u Kapetanu Americi nije dovoljno odmaka napravio od već izlizanih herojskih tropa, ovo je njegov najbolji strip još od izvrsnog Uncanny X-Force, na ravnoj nozi sa kultnim Fear Agent u koga se Remenderova publika i dalje kune. Black Science uspeva da bude i najbolji pastiš najboljih Fantastic Four epizoda svih vremena, sa mnogo akcije, bizarnih tuđinskih svetova i tempom od koga zastaje dah a koji praktično ni jednog momenta ne popušta, ali i pametno pripovedana storija koja nekako uspeva da sve vreme tokom neprekidne akcije provlači duboke studije karaktera i pruži čitaocu likove sa neprebrojnim slojevima. Glavni junak je posebno zanimljiv spoj depresivnog luzera, nepoćudnog intelektualca i klozet-anarhiste (sa sve tetovažama i hardcore majicama) koji uspeva da pored svog pokolja koji se oko njega dešava nađe vremena za introspekciju, zamišljene dijaloge sa suprugom za koju bi voleo da joj saopšti koliko mu znači iako ju je godinama varao i nežne misli o svojoj deci, PLUS da pogine još u prvih nekoliko epizoda. I svi ostali likovi imaju interesantne razvojne puteve a česte i okrutne pogibije nisu mnogo umekšane prirodom putovanja među paralelnim dimenzijama koje garantuje nove verzije istih likova.
 
U svom tom haosu, Remender uspeva da očuva čistotu emotivne srži stripa, da udene i dovoljno humora a da ne odluta u omaže i pastiše što je zbilja majstorski odrađen posao.
 
Italijan, Matteo Scalera je poslednjih nekoliko godina radio razne poslove za Marvel (i malo manje DC, Dynamite itd.), ali ovo mu je bila prilika da zablista u punom autorskom sjaju i iskoristio ju je za sve pare. Njegov prenaglašeno dinamični stil, sa praktično karikiranim likovima (prevelike glave, šiljati ekstremiteti) savršeno odgovara stripu koji agresivno grabi napred, bez stajanja, a izvrstan kolor Deana Whitea upotpunjuje ugođaj. Black Science je kao da ste Murkoka i Fantastic Four smotali u džoint, posolili krekom i popušili skačući iz aviona na snoubordu i ostaje samo da se nadam da će Remender znati kako da ovako manijački tempo ali i mudro građene likove i odnose među njima održava do kraja serijala.
 
Velvet
 
Ed Brubaker je, otkad je pre dve godine napustio Marvel i odlučio da mu je dosta rada u korporativnom stripu, imao prilično uspeha sa serijalom Fatale, na Imageu, rađenom sa dugogodišnjim saradnikom, Seanom Philipsom. Fatale je bio za njih dvojicu uobičajeno noir intoniran strip, ali ovog puta izmešan sa lavkraftovskim horor motivima što je bio interesantan iskorak u odnosu na serijale Criminal (čist krimić) i Incognito (superherojski palp) koje su radili za Marvel. Trenutno njih dvojica rade Fade Out, ponovo za Image, ali u međuvremenu je Brubaker krenuo i u serijal Velvet, sa Steveom Eptingom na poziciji crtača i ovo je druga dobitna kombinacija u njegovom životu.
 
Zanimljivo je da je i sa Philipsom Brubaker isprva radio superherojski strip (kultni Sleeper za Wildstorm), a sa Eptingom je sarađivao na Kapetanu Americi u vreme kada je taj serijal još bio vrlo dobar. Prema kraju svog rada na Kapetanu, Brubakeru je, videlo se, baš bilo teško i strip je bio neinspirisan, dosadan, nategnut i mučan. Sreća pa je očigledno dobar osećaj rada sa Eptingom bio jači i njih dvojica sada rade Velvet sa primetnim zadovoljstvom.
 
Velvet je, čak bi se moglo reći, ono što je Brubaker želeo da napravi od Kapetana Amerike, samo da nije morao da se drži istorije karaktera kog je pisao. U njegovo vreme Kapetan Amerika je kombinovao superherojštinu sa bogatim nadevom špijunskog stripa a u Velvet je odnos baš onakav kakav treba da bude i ovo je „pravi“ špijunski strip nabijen intrigom, ali sa dovoljno akcije da zadovolji i probirljivije ukuse.
 
Interesantno je da tek, evo, sada, Brubaker uspeva da dođe do „pravog“ špijunskog stripa iako je i sa Incognitom i sa Kapetanom Amerikom i pogotovo sa Sleeperom on žestoko koketirao sa ovim žanrom. Valjda je morao da poveruje u sopstvenu marketabilnost, a i da dočeka da Image postane dovoljno veliki izdavač da uđe u ovakav posao, tek, Brubaker je još pre desetak godina unaokolo gikovao pričajući o Špijunu koji je došao iz ladnoće i drugim kultnim špijunskim trlerima, a tek sada sam piše ovakav strip neopterećen potrebom da izmišlja oko zapleta čitav svet superheroja bez kojih, navodno, Amerikanci neće da uzmu magazin u ruke.
 
That said, Velvet bi mogao na prvi pogled da bude i blago razočaranje čitaocu koji od Brubakera očekuje razbijanje kalupa i smele nove krosovere, pošto je ovo u osnovi vrlo generička špijunska storija o terenskom agentu supertajne kontraobaveštajne službe, davno prekomandovanom za kancelarijski sto, koji mora da se vrati u akciju kada postane jasno da su stvari u firmi potrulele i da ćemo svi izgiinuti ako se budemo držali protokola. Zapravo, jedini razlog što ovo ne mogu da opišem kao nelicencirani Džejms Bond strip je što je glavni lik – žena.
 
Ali Brubaker se ovde vrlo lepo snalazi sa klišeima i, smeštajući storiju u sam apeks hladnog rata (rane sedamdesete) znalački barata uobičajenim jelovnikom grčevitih borbi prsa u prsa u hodnicima skupih hotela, skakanjem kroz prozore, jurnjavama velegradskim ulicama uz rafalnu paljbu, ali i dvostrukim agentima, krijumčarima zlatna srca, taktičkim zavođenjima i obaveštajnim snošajevima. Ton stripa je taman kako treba, uz dovoljno palp patine da niko ne može da mu ozbiljno prigovori manjak realističnosti (a koje svakako manjka – jedna epizoda se događa u Beogradu i to nema nikakve veze sa Beogradom početkom sedamdesetih), ali i dovoljno produbljene likove da nam njihove motivacije i odluke deluju prirodno i, što je najvažnije, da nam je do njih stalo. Prema kraju drugog story arca zaplet postaje zbilja intrigantan i Brubaker ubacivanjem u višu brzinu kao da sugeriše da prava uzbuđenja tek stižu, što je vrlo lepo jer je i do sada bilo prilično uzbudljivo.
 
Eptingov crtež je meni, naravno neodoljiv. Još dok sam ga gledao na Kapetanu Americi (i kasnije, kratko na Fantastic Four) mrmljao sam sebi u bradu da je on rođen za strip koji bi se događao u nekim prošlom decenijama jer je njegov stil crtanja likova jako „retro“ u smislu da duguje bioskopskim zvezdama od pre pola veka i više, a sa superherojima (sem možda sa Marvels) to nikada nije delovalo posve adekvatno. Ovde je konačno svoj na svome i briljira i u akciji i u eksterijerima i u enterijerima – svuda, a kolor Elizabeth Bretweiser u mnogome doprinosi savršeno pogođenoj atmosferi stripa. Za ljubitelej špijunskog stripa/ filma/ literature – veoma preporučljivo.
 
All You Need is Kill
 
Konačno, posvetio sam malo vremena i manga adaptaciji romana koji je porodio i jedan od dražih prošlogodišnjih filmova – sliper hit Edge of Tomorrow u kome je Tom Kruz pokazao da još ima u sebi propisnog akcionog heroja. Kako je manga rađena praktično paralelno sa filmom, dakle, i jedno i drugo su „nezavisne“ adaptacije romana, zanimalo me je kolika će razlika biti u tretmanu literarnog predloška i rezultati su intrigantni.
 
Naravno, kako je ovde Sakurazaka radio mnogo tešnje sa timom koji je adaptirao njegov roman, i kako je taj tim mnogo manji (tri autora i nekoliko urednika, versus stotina ljudi koji su radili EoT), te kako je sve ostalo u okvirima japanske kulturne matrice, manga All You Need is Kill ima neke prepoznatljive istočnjačke elemente koje je Holivud svesno isključio iz svoje priče. Lik Toma Kruza u filmu je sredovečan, zreo čovek, koji čak nije ni predviđen da vidi bojno polje. U romanu i stripu, pak, glavni junak, Keiđi Kirija je mladi, neiskusni regrut koji gine tokom svoje prve bitke na frontu, nakon dana ispunjenog zebnjom i introspekcijom ne nesličnim onome što pamtimo iz romana koji su se ticali prvog svetskog rata. Uopšte, atmosfera mange je mnogo više pomerena ka istraživanju prirode vojnika koji zna da će sutra ustati iz kreveta i zaleteti se na neprijateljske formacije i, mada je strip prepun i tipično shonen humora, stidljive romanse i usputnog, blagog seksizma, ova dimenzija vojničke fatalističnosti mu prilično pomaže da se održi na pravoj strani granice dostojanstva.
 
Pogotovo je ovde uspelo finale koje se dosta razlikuje od holivudske adaptacije, dramatičnije je, potresnije i stavlja protagoniste pred izbor koji Tom Kruz nikada nije morao da napravi. Dok se u Limanovom filmu do kraja ne postavlja pitanje DA LI treba uraditi ono što Kruz pokušava da uradi već se narativ vrti pre svega oko toga kako da se to izvede, manga verno prati priču romana i stavlja rat i njegove heroje sasvim u novu perspektivu koja čitaocu može i koju suzu  na oči da natera.
 
Grafički, ovo je Shonen rad, ali i likovi su jako mladi (Rita Vrataski je značajno mlađa nego u filmu) pa se to donekle uklapa. Akcija je, dakako, izuzetno dinamična uz tipično prenaglašene scene borbe, ali dizajn borbenih odela koji je uradio anime autor Jošitoši Abe je izvrstan i zadovoljava i najprobirljivije oko. Nije ovo ni blizu najbolje mange koju čovek može da pročita na engleskom ali je dobro i vredno truda.